Сурбита

Сурбита
Виртуелни музеј Сурбита (визија Completariuma)

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋ српским "ЗАВЕТИНАМА"- НЕОПХОДНЕ

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋИ ПОДРШКА „САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНА“

"Заветинама" је потребна свака помоћ!

уторак, 20. децембар 2016.

Највећа револуција очекује се у штампању људских органа од биолошког материјала....

Ствараjу чуда сa 3Д штампачeм Ивана МИЋЕВИЋ | 18. децембар 2016. 22:28 | Факултет за машинство и грађевинарство у Краљеву постао познат у Европи по најновијој технологији. Машина "рађа" људске имплантате, али и делове за аутомобиле... 
КУК, зубни имплантат, сложени део за машину, прототип за аутомобилску индустрију - све то, уз помоћ 3Д штампача, праве у лабораторији "3Д импулс" Факултета за машинство и грађевинарство у Краљеву. Ова институција има најбољу опрему за 3Д штампу у овом делу Европе, а из фондова ЕУ сада је добила додатних скоро пола милиона евра да све своје знање подели с привредом, тако што ће направити нешто попут Википедије, али само за тродимензионалну штампу. Од Нове године почиње њихов четворогодишњи пројекат у коме ће, с језика науке, овај процес, који представља будућност индустрије, да преведу на речник разумљив инжењерима и студентима. Све то знање биће бесплатно за кориснике.
А од 2012. године, када су из европских фондова добили први милион евра, набавили су савремене штампаче, применили најсавременију технологију и, од 2013. до сада, одштампали 450 различитих делова, алата и прототипа.
- Прототипе израђујемо за "ауди", "ламборгини", "фишер", извозимо у Велику Британију, сарађујемо с фирмама из Хрватске и Босне и Херцеговине, а све компаније из Србије којима је потребна 3Д штампа обраћају се управо нама - објашњава, за "Новости", др Снежана Ћирић Костић, оснивач и руководилац лабораторије. - У великим светским компанијама већ се користи 3Д штампа, а наша идеја је да то омогућимо и малим и средњим предузећима из целог света, тако што ћемо им уступити сва расположива знања. За тај пројекат добили смо средства од ЕУ.
3Д штампа, објашњава наша саговорница, довела је до нове индустријске револуције. Она мења начин размишљања, јер више нема ограничења у изради. Све може да се направи. Велике и богате земље тродимензионалну штампу, објашњава, већ користе за израду готових делова у авио-индустрији, у ауто-индустрији или у медицини. Мање земље, попут наше, израђују прототипе, специфичне делове за индустрију или сложене алате.
Античка статуа Посејдона
- Ова технологија нам омогућава и да урадимо производе који су прилагођени појединцу. Ми скенирамо део тела и урадимо исти такав имплантат, који одговара само том једном човеку - прича др Снежана Ћирић Костић. - Зашто бисмо сви имали исту четкицу за зубе, када свако може да има специфичну, према скенираном моделу сопствених зуба и вилице. Цена је занемарљиво већа за индивидуалну него за масовну производњу, и зато говоримо о индустријској револуцији која мења моделе пословања.
Своје производе израђују од пластике и метала. У њиховој галерији, осим машинских делова, налазе се и права уметничка ремек-дела - сложени тродимензионални облици који стандардним методама не би могли да буду израђени. Одштампали су и копију античке статуе Посејдона, идентичну оригиналу. Управо у конзервацији ова технологија има велику примену, јер се на античким грађевинама могу скенирати постојећи и лако додати делови који недостају.
Сви протипи развијени у њиховој лабораторији, објашњава наша саговорница, рађени су бесплатно и развијани углавном с малим и средњим предузећима. Још једна предност тога што раде у односу на класичну производњу јесте то што све може да буде направљено у кратким роковима.
На новом пројекту, за који су добили тачно 468.000 евра, имају и сараднике - Универзитет у Болоњи, и три иновативне компаније из БиХ, Хрватске и Италије. 
Оснивач Снежана Ћирић Костић
КУЋЕ ЗА ДАН
КИНЕСКА компанија "Винсун" одштампала је 2014. године десет кућа за само 24 часа, а потом су, први у свету, успели прошле године да одштампају вишеспратнице. У Дубаију је летос, за 17 дана, одштампана прва пословна зграда. Футуристички објекат "градило" је само 17 радника, а то су успели уз помоћ џиновског штампача.

ХРАНА И ЉУДСКИ ОРГАНИ
НАСА је прва покренула истраживања штампања хране за потребе посаде Међународне свемирске станице. Оваква храна већ може да се проба, али је засад скупа, а производња спора. Али највећа револуција очекује се у штампању људских органа од биолошког материјала. До сада су рађени имплантати уместо костију, а сада се већ развијају унутрашњи органи прављени од "живог", биолошког материјала.

недеља, 11. децембар 2016.

Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ | 11. децембар 2016. 12:35 | Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић. Краљ Александар, две деценије пре Броза, разарачем "Дубровник" кренуо је у балканску мисију мира
ЕВО, на прагу смо календарске зиме. Ваља се огрејати. А одвајкада се знало да овај напаћени српски народ ништа више и ништа боље не загреје од - историје. Некад је то било уз огњиште и гусле. А данас уз радијаторе, компјутере и понеки новински текст. Елем, овако је било... Пре осамдесет и седам година, тачније 5. децембра 1929. године, оснива се Соко Краљевине Југославије. Била је то јединствена витешка организација основана с намером да подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане. Члан Сокола могао је бити сваки "дорастао и непорочан" држављанин, а постојале су и организације за децу и омладину. Седиште му је било у Београду.
Одмах по оснивању, управа Сокола затражила је благослов краља Александра Карађорђевића да његовог сина првенца учлани у новоосновано друштво. Тако Петар Други постаје најпре најмлађи члан, а потом и старешина Савеза Сокола Краљевине Југославије.
ПЕТ година касније, чланови Сокола из Сарајева, у знак захвалности Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу, који је као Петар Мркоњић учествовао у устанку за ослобађање Босне и Херцеговине и допринео њеном припајању Југославији, организују ношење бакље. Соколци из града на Миљацки претрчали су 355 километара до Опленца и тамо запалили кандило.
Савез Сокола Југославије, инспирисан подухватом сарајевских чланова, две године касније покреће велику акцију коју је назвао "Петрова петолетка". Њихова идеја је била да до 1941, када је престолонаследник Петар II постајао пунолетан, покрену програме описмењавања, отварања библиотека по селима, да обуче пољопривреднике новим методата обраде земље и сађења воћа.
УВОД у годину пунолетства краљевића Петра почео је у лето 1940, када су четири штафете кренуле из четири правца, из Цеља, Марибора, Сплита и Скопља. Штафетним трчањем четири палице ношене су кроз све соколске жупе и њима су се сливале поруке и честитке престолонаследнику. Штафете је носило око 7.000 соколаца.
На свечаном дочеку на Теразијама у Београду 6. септембра, поруке из свих штафета исписане на пергаменту премештене су у главну штафету коју је на двор однео пуковник Крековић.
Рођенданске штафете још некрунисаном краљу представљале су спој симбола моћи - палице, и симбола заједништва - предаја палице из руке у руку.
Ту традицију исказивања оданости, верности, наклоности да се покаже жеља и спремност да се очува земља, као што видимо, не почиње од доласка Јосипа Броза и комуниста на власт. Нажалост, већина житеља бивше Југославије убеђена је да овај феномен порука са добрим жељама почиње 1945. године, када је, на предлог омладине Крагујевца, покренута "Титова штафета".
У ПРВОЈ штафети, 12.500 омладинаца је, према званичним подацима, претрчало 9.000 километара и Титу предало девет палица и Плаву књигу са 15.000 потписа омладине Шумадије на његов доста споран рођендан, 25. маја. Све до 1956. Тито је лично примао последње носиоце штафете пред Белим двором у Београду, а томе је претходио свечани дочек на Тргу републике. Од тада, уручење "магичне" палице "највећем сину наших народа и народност", која ће постати симбол врховног ауторитета, биће организовано у оквиру слета на стадиону ЈНА.
Прихватањем идеје о штафети, Јосип Броз употпуњује колекцију преузетих вредности и добара од Карађорђевића. Бели двор краља Александра постаје његова препознатљива резиденција у којој се одвија готово комплетан политички и дипломатски живот.
ПОСЛЕ његове смрти, у личном сефу пронађени су накит и ордење краљевске династије. Ту се налазио и Орден Карађорђеве звезде са 17 дијаманата и брилијаната, који је носила краљица Марија Карађорђевић. Присвојио је и колекцију златних табакера кнеза Павла и, уместо краљевског грба, угравирао је свој потпис.
Те табакере ће годинама валикодушно делити приликом сусрета са значајним светским личностима.
У стварању свог имиџа светског миротворца и лидера трећег несврстаног света, велику улогу имала су чувена Брозова путовања пловећом резиденцијом - бродом "Галеб".
Од марта 1953, када је кренуо у прву посету Великој Британији, Тито је "Галебом" путовао 14 пута и посетио 18 земаља на три континента - Европи, Азији и Африци. Пристајао је у 29 лука. На овим путовањима "Галеб" је прошао 85.000 наутичких миља (157.420 километара), у укупном трајању од 478 дана.
Јосип Броз на "Галебу" у друштву Јованке и Добрице Ћосића
КРАЈЕМ 1954. године, 30. новембра, Тито је започео нову спољнополитичку мисију која му је ускоро донела титулу великог светског путника.
На пут у Бурму и Индију понео је 45 сандука и великих кофера ордења и разних златних, позлаћених и сребрних предмета и најразноврснијих уметничких творевина изузетне вредности.
Пред полазак, команданту своје гарде генералу Милану Жежељу исписао је директиве у 28 тачака.
- Ако отпадне лов у Индији, долази у обзир Бурма - стајало је у првој, уз коју је ишло и објашњење:
- Спремите гајбе за дивљач, пошто мислим да набавим и довезем разноврсну дивљач, и то: папагаје, мајмуне, газеле, антилопе, разне фазане, којих има 20 врста... У Индији ћу се задржати од 12 до 14 дана, а у Бурми 10 дана у сваком случају.
Остао је два месеца. У ријечку луку, "Галеб" је упловио крајем јанура следеће године.
Уколико мало зачепркамо по нашим архивима, лако ћемо се уверити да су и ове Брозове мисије мира историјска реплика једне сличне турнеје краља Александра Карађорђевића која се збила две деценије пре првог Брозовог путовања у Британију.
Краљ Александар је судбински био везан за овај разарач
КРАЉ у јесен 1933, годину дана пре атентата у Марсељу, креће на путовање разарачем крстарицом "Дубровник" по Јадранском, Егејском и Црном мору. Иде у посету Атини, Инстанбулу и у Евксиноград, крај Варне.
Циљ овог путовања југословенског суверена био је да челним људима Грчке, Турске, Бугарске и Румуније објасни да Балкан сам по себи није "буре барута" које угрожава светски мир, већ да су то велике силе које својим мешањем у односе на Балкану, супротстављајући једну државу другој, постају "покретачи" свих несугласица и мржњи између њих.
Александар је, иначе, своје ангажовање у дипломатији, још као престолонаследник, започео бугарско-српским споразумом о стварању Балканског савеза 1912. године. Тај договор је остварен без знања и утицаја великих сила. После рата, краљ је често говорио да балканске државе морају да буду господари своје судбине. Будући балкански савез је замишљао као заједницу држава овог региона која убудуће не би толерисала страна уплитања и која би била значајан фактор у политичким и економским односима у Европи.
НАЈЗАНИМЉИВИЈИ детаљи ове Александрове мировне турнеје збили су се у Цариграду. У граду на Босфору краљу и краљици је приређен свечан дочек. Поред политичара, војних званичника и дипломатског кора, окупила се и огромна маса народа да поздрави југословенског суверена. "Дубровник" је усидрен пред палатом Долмабахче на Босфору, а Александра и његову пратњу на пристаништу су поздравили Кемал Ататурк и председник владе Исмет-паша. Државници и њихови министри су, затим, неколико часова водили политичке разговоре на броду "Дубровник" и у палати Долмабахче. Врло брзо и лако су постигли начелну сагласност о спољној политици.
Оснивач нове Турске Кемал Ататурк на сваком кораку је указивао посебну пажњу према госту. После вечере, која је служена у златном посуђу и трајала све до поноћи, играли су покер све до зоре. Била је то ноћ разговора и дружења... На растанку, краљ је поклонио Кемалу Ататурку златну табакеру (вероватно из серије табакера које ће Тито делити доцније), а овај њему свој уметнички портрет.

СРЦЕ ДОБИЈЕНО НА ПОКЕРУ
КЕМАЛ Ататурк ће сусрет с краљем Александром често препричавати многим државницима с којима је ступао у конакт. Хроничари ће забележити како је једном приликом француском амбасадору рекао:
Краљ Александар и Кемал Ататурк 1933. у Цариграду
"Кад узмем цигарету из табакере, поклон његовог величанства Александра, увек ми је пред очима жива слика свега тога... Имам из тих пријатних часова још једно сећање, а то је да је у нашој партији покера, коју смо тада Исмет-паша и ја играли с његовим величанством, добит било срце, пошто се уопше у новац није играло. И надам се да ће ми се ускоро дати прилика да поново играм с његовим величанством и верујем да ће се ова добит још удвостручити."

понедељак, 31. октобар 2016.

Majkl Kremo׃ Ljudska devolucija - vedska alternativa Darvinovoj teoriji

ТАЈНА БЛАГОВЕШТЕНСКЕ ЦРКВЕ

Мистерија блага проклете Јерине / Јелена Илић | 30. октобар 2016. 07:50 | Лагуми пуни злата у престоници Ђурђа Бранковића, склоњени под најездом Турака, распаљивали су машту авантуриста. Археолози су скептични, неки још мисле да се под Смедеревском тврђавом крије богатство српских владара 
СРЕДЊОВЕКОВНА престоница српског владара Ђурђа Бранковића, двор деспота и Гркиње Ирине Кантакузин, прозване Проклета Јерина, и данас, пет векова након што га је тешким кулуком подигао народ, крије мистерије. Једна од највећих је легенда о благу деспотице које се, по предању, налази негде у лагумима испод утврђења.
Лагуми пуни злата склоњеног пред најездом Турака, које су ловци на благо вековима покушавали да нађу, остаје предање које живи.
- Јеринина историјска личност стављена је у други план, она је постала митолошка личност. Као што постоје приче да је проклета, тако постоје и приче о њеном благу - каже археолог Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.
Машту људи подгрева то што су Бранковићи били једна од најбогатијих породица у овом делу света и у српској историји, те су многи ловци на благо уверени да се оно и данас налази негде

среда, 19. октобар 2016.

Измишљање традиције: "винчанско писмо" / Александар Палавестра

(одломак)

Следећи корак у путу ка винчанском писму било је дело Радивоја Пешића (1931—1999), који је према оскудним биографским подацима пореклом из Велеса у Македонији, а средином 60-их година је отишао у Италију где је остварио универзитетску каријеру (додуше за његову универзитетску каријеру у Италији није могуће дати никакву независну потврду). Такође према писањима појединих биографа Пешић је због дешифровања винчанског писма морао да бежи из Југославије, што је једно од топоса биографија псеудонаучника. Пешић је прво радио на читању етрурских текстова, према Билбијином методу, али са сасвим другачијим резултатима. Он је чувене плочице из Пиргија прочитао на крајње политички актуелан начин. Срби су и тада били жртве издаје заједљивих суседа:
И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклество на нас Словене који су овде живели, а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу рашанску и предасте нас разјареним Италима целу земљу и све нас сада расуте по Италији у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све Словене који су могли имати срећну судбину па нека је хвала тим издајничким синовима.
Пешићеви радови објављени су у постхумно издатој књизи Винчанско писмо (1995, потом су издате и многе друге његове књиге) где је главни текст под насловом Винчанско писмо објављен на осам страна, док се остали баве етрурским писмом, Лепенским Виром и другим сличним темама. Пешић је користио још некалибрисану радиокарбонску хронологију па је дошао до закључка да је између винчанског и протосумерског писма било свега 373 године разлике и то у корист винчанског писма. На последње три странице текста Пешић је уочио разне школе којима су припадали винчански писари и закључио је да је винчанско писмо имало азбуку од 26 слова и да је сваки словни знак имао своју гласовну вредност. Поред њих постојало је и 23 лигатура, а винчански писари су чак користили и знаке интерпункције. Даље Пешић наводи да се етрурско писмо у потпуности заснивало на винчанском и да су остали народи, у мањој или већој мери, преко посредника или без њих, преузимали знакове из винчанског писма. Целокупна аргументација и доказни поступак једног епохалног открића смештени су на неколико страница. Ипак у тражењу корена писмености Пешић и његови следбеници отишли су још даље. Писмност је пронађена и у мезолитској култури Лепенског Вира, а потом и на локалитету Љутовница. Ту су сарадници Словенског института из прохора Пчињског (такође једне у низу непознатих научних институција) пронашли 1992. године трагове писмености из раног неолита који су стари између 700.000 и 160.000 година. Љубомир Кљакић, Пешићев сарадник, објавио је ово откриће, а о њему је потом радо писала и дневна штампа. Не само да су становници ових насеља развили писменост већ и календар и космички троугао, а неки знаци нису урезани већ наношени хемијским путем па се под разним светлосним условима различито читају и дају вишеструко значење. Овај модел псеудонаучних открића водио је ка винчаници, азбуци моћног прасрпског народа који је свету подарио бројна цивилизацијска достигнућа да би потом био скрајнут од незахвалних и завидних суседа. Заправо, овај модел није ништа ново, а био је експониран у нацистичкој псеудонауци, кроз такозвану индогерманску теорију.
Заправо дешифровање винчанског писма потекло је од људске склоности познате под именом пареидолиа да проналази обрасце и тамо где они не постоје. Рунамо натпис у Шведској најпознатији је овакав пример. Он је деценијама био читан на различите начине да би још у 19. веку дански истраживач праисторије Јенс Ворсе показао да је у питању само геолошки феномен и да никаквих тајанствених руна нема. Код винчанских знакова образац који су уочавали дешифранти попут Пешића су слова. Поводом ових открића популарнонаучни часопис Галаксија је 1987. године спровео анкету међу најпознатијим археолозима у Југославији. Сви најистакнутији археолози (Драгослав Срејовић, Милутин Гарашанин, Алојз Бенац, Боривој Човић, Никола Тасић и други) су потпуно одбацили тезу о винчанском писму, а поред тога нико од њих пре фељтона у Борби није ни чуо за Пешића и његов рад. Критика из редова научника није наишла ни на какав одјек међу популаризаторима квазиархеолошких открића па су се појавили чак и специјализовани часописи и издавачи који су се бавили овом темом. Чак је 2004. године у Новом Саду одржан научни скуп и изложба са тематиком неолитске писмености, а било је и настојања да се да теоријски интерпретативни оквир винчанске писмености. Сви покушаји да се винчанско писмо објасни пренебрегавају чињеницу да су код најстарије аутохтоне писмености прво долазили начини приказивања где је предност давана когнитивном значењу (отуда сликовна писма) над представљањем гласова што је увек познија фаза писмености. Лингвиста Вања Станишић је тако указао да ране фазе писмености у Винчи једноставно нема и да изолавани и разнородни знаци на винчанској керамици ни у ком случају не могу да представљају систем писане комуникације. Знакови у Винчи су исувише апстрактни и геометризовани да би били појмовно писмо и исувише малобројни, изоловани и несистематични да би били гласовно, фонетско писмо, закључио је Александар Палавестра.


Александар Палавестра, Измишљање традиције: ''винчанско писмо'', Етноантрополошки проблеми V, свеска 2 (2010), стр. 239—258.

уторак, 18. октобар 2016.

ПРОГРАМСКИ ЈЕЗИК УНИВЕРЗУМА




У овом видео материјалу ћете се упознати са нашим 
древно Словенским давно заборављеним језиком
 
за који се сматра да је Програмски језик
 
који се и данас задржао у већем делу Словенских племена,
а највише у Руском језику.
 
Упознаћете се са неким археолошким проналасцима
 
које су давно сакривали од нас мењајући нам истину са лажима.
 
Нова лингвистичка истраживања у Русији су открила
 
да је Словенски Језик у ствари језик Унивезума
 
и садржи у себи првобитан смисао, енергетику РОДА,
односно матрицу и моћ стварања света.
У нашем Српском језику се доста добро сачувао
 
древно Словенски језик и кроз овај видео могу
 
да се схвате неке веома битне ствари
 
и да се повежу изгубљени појмови.
 
Снага једне нације је у њеној писмености
 
и речима које носе у себи матрицу и енергетску снагу.
 
Свако древно словенско слово или појам
 
је везан за природу и наш ДНК.
 
Космички паразити односно они који владају овом планетом
 
за последњих 13,000 година су успели да растуре и униште
 
велики део наше Словено Аријевске културе
 
и на тај начин су нас разјединили.
СИЛА ЈЕДНОГ НАРОДА ЈЕ У ЈЕДИНСТВУ И У СЛОВУ, НАШОЈ МАТРИЦИ РОДАРОДА. - 
Објављено је 17.10.2016. 

субота, 06. август 2016.

Jедно од највећих етничких чишћења

Марковић о изјави хрватске председнице: “Олуја” је једно од највећих етничких чишћења
Бета | 06. август 2016. 12:52 | Верујем да је Колинда Грабар Китаровић направила лапсус када је рекла да Олуја била „етички чиста“. Вероватно је мислила, да је Етнички чиста
"Верујем да је Колинда Грабар Китаровић направила лапсус када је рекла да Олуја била „етички чиста“. Вероватно је мислила, да је Етнички чиста. Онда би била у праву. Њена друга изјава да је Олуја растеретила Србе од великосрпског пројекта злокобно подсећа на натпис на улазу у Аушвиц РАД ОСЛОБАЂА. Срби у Хрватској су растерећени и ослобођени од своје имовине, споменика, радних и социјалних права.... „Олуја“ је по проценту територије који је „очистила“ била једно од највећих етничких чишћења у 20. веку, не само после 1945.године. Ни малоазијски Јермени ни Грци пре него што су побијени или протерани нису насељавали трећину Турске, док су Срби насељавали скоро трећину Хрватске. Ни судетски Немци нису насељавали трећину Чехословачке. Данас су ретки крајеви Европе тако ослобођени од становника и тако слабо насељени као српски крајеви у Хрватској...
Аргумент да су Срби заслужили да оду зато јер су се побунили против Хрватске сасвим личи на аргументе који су коришћени за истребљивање Срба у Другом светском рату

Дудови

Војвођанске приче: Смрт за оног ко посече дуд & Јелена ЈОВАНОВИЋ | 05. август 2016. 18:00 |
Столетна стабла сведоче о свиларству, пре двa века главној привредној грани. Немци досељеници хранили свилене бубе дудовима и од њихових чаура, кокона, правили сирову свилу. Дрвеће чувано ко “очи у глави”
СТАРИ Вршчани причају да је Марија Терезија, последња владарка Хабзбуршке династије, пре два и по века донела наредбу да млади супружници из Вршца одмах по склапању брака, као симбол вечне љубави, засаде по два бела дуда на путу, који повезује тај град са Белом Црквом, и да тако допринесу развоју свиларства. Јер, управо том делатношћу је желела материјално да унапреди своје јужне провинције, које су се показале подесним за садњу овог дрвећа, чије лишће представља једину храну свилених буба. Ти столетни дудови на белоцркванском путу и данас подсећају на то да је свиларство у Вршцу некада била главна привредна грана - важнија чак и од виноградарства, по ком је тај крај одувек био познат. Старих свиларских завода више нема, као ни неколико хиљада хектара белих дудова, који су били посађени широм вршачког дистрикта. Остало је само неколико фотографија из тог времена и детаљни записи историчара Вршца Феликса Милекера, које досад нико није засебно истраживао.
Милекер је у својој “Повесници слободне краљеве вароши - Вршца” записао да су Немци, који су се почетком 18. века доселили из околине Рајне, први у Банату бавили свиларством. Почев од 1728. године, свуда где је било “суво и мршаво земљиште” садили су беле дудове и од чаура свилених буба, које се хране дудовим лишћем, правили сирову свилу. Колико им је свиларство било значајно, говори и чињеница да је тадашњи гроф Мерци смрћу казнио сваког ко би се усудио да направи било какву штету расадима. Сви су морали брижљиво да пазе на њих.
Међутим, несумњиво је да је Марија Терезија најзаслужнија

четвртак, 04. август 2016.

ПИСМА ЗА ДРУГИ СВЕТ

ЕКСКЛУЗИВНО Златне и сребрне плочице с тајанственим текстом откривене у Виминацијуму: Поруке боговима незнаним језиком! / Борис СУБАШИЋ | 04. август 2016. 14:49 | Коментара: 8 Научници, од класичних филолога до археолога, затечени су јединственим налазима, какви још нису виђени на територији коју је покривао антички Рим, од Азије до Британије


- Порука на сребрном свитку исписана је искључиво симболима и потпуна је загонетка - каже проф. др Миомир Кораћ, директор Археолошког института САНУ и руководилац пројекта Виминацијум. - Друга порука је записана грчким алфабетом, али не на грчком језику, већ на неком необичном блискоисточном. На њој су филолози засада препознали само имена неких блискоисточних богова и демона који се призивају да помогну оном ко носи

Део ресурса Сазвежђа З

ЛИТУРГИЈА