СРОДНЕ ВЕСТИ



          ВЕЛИКАН фантастичне литературе Реј Бредбери створио је пре више од шест деценија једно од темељних остварења жанра, култни "Фаренхајт 451", који је и у нас управо доживео реиздање ("Лагуна"). Ово ремек-дело послужило је истовремено као предложак другом једном великану, овог пута седме уметности - Франсоа Трифоу. Пре пола века, настао је Трифоов филмски "Фаренхајт 451", неспорно једно од најзначајнијих жанровских остварења на (не само) европском тлу.  Визија будућности исприповедана у овом класику, будућности у којој ватрогасци не гасе пожаре већ пале књиге, послужила је као инспирација за многе приче о уништавању и дословно - паљењу уметничких дела и културних добара од стране власти. Историчар уметности Слободан Ивков подсећа нас да је Бредбери - Трифо концепт будућности проширен и разрађен и сасвим недавно, у филму "Равнотежа" са Кристијаном Бејлом, у коме власт уништава комплетну своју културу, девастира позоришта, спаљује слике, филмове...
          На страну и филмске приче, током шездесетак година од настанка књиге, и пола столећа откако је преточена у филмску причу, многе су ломаче у стварности биле потпаљиване уметничким делима сваке врсте, а експлозив је разносио делове светске културне баштине, што, нажалост, сведочи о свевремености ове теме. И вечном страху (превеликог броја) властодржаца од снаге писане речи, независне мисли...
          Бредбери је био писац много наклоњенији хорору, и уопште причама у којима је тежиште на заплету, те на осветљавању људских односа и реакција, уместо инсистирања на "правој"
          науци.
          СПАС ЗА СТУДЕНТЕТУМАЧИ главних рола у Трифоовој култној адаптацији "Фаренхајта 451" су Оскар Вернер и Џули Кристи. Пре само три месеца, и ХБО је најавио нову екранизацију Бредберијевог ремек-дела, коју су (каква иронија) најавили као спас за студенте и средњошколце несклоне читању - који ће моћи са садржајем дела да се упознају кроз 99 минута филма.
          Аутор стотина прича тек је ову славну антиутопијску приповест преточио у свој први роман, створивши сад већ класично дело, у чијем се наслову нашла температура на којој почиње да гори папир. "Фаренхајт 451" је роман о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, док се свака назнака индивидуалности затире на све расположиве начине - дрогама и телевизијским програмом, рецимо, који ни данас немају много другачију сврху.
          - Отпор малобројних фанатичних љубитеља и поштовалаца литературе изродиће се у необичан, алтернативни начин живота у дивљини, што је варијација просветитељске идеје о, у овом случају новом, племенитом дивљаку - сматра Илија Бакић, који је овакво тумачење изнео пишући о Бредберију у свом "101 лицу фантастике".
          Једини на енглеском језику снимљен Трифоов филм смештен је у временски неодређену али свакако мрачну будућност, у тај Бредберијев свет у коме су писани текстови, а следствено томе и свака индивидуална мисао, законом забрањени. Прича прати јунака који слови за једног од најбољих владиних "палитеља" у таквом тоталитарном друштву, у коме власт по сваку цену покушава да уништи све из чега може произићи трачак независне мисли. Доследно се уништава и сваки писани траг те мисли, али и они ухваћени у греху читања, истина ретки у овом друштву "зомбија" коме је основни извор информација - велики кућни екран. Наш јунак (чија је супруга кротка послушница која и не помишља да се ода греху читања гнусних писанија) ипак се заљубљује управо у једну од тајних читатељки, те готово случајно, и постепено, и сам постаје свестан лепоте и вредности књиге. Следствено томе, почиње и да размишља, да преиспитује владине мотиве за забрану књижевности, у коју се такође неповратно заљубљује, постаје одметник од закона и уточиште налази управо међу оним Бакићевим "племенитим дивљацима". Људи окупљени у овој тајној колонији књиге памте напамет, а знања преносе са колена на колено, усменим путем.
          Снага и убојитост Бредберијеве визије, тако сјајно оживљене на платну мајсторском Трифоовом руком, нажалост, ни после пола столећа не допиру до оних које би најпре требало да просветли, оних који се уметности, лепоте и мисли плаше више но ичег - до властодржаца који у својој изолованости не схватају да је људска жеђ за знањем и промишљањем, на срећу свих нас малих, много трајнија од свих њих. Вечна и неуништива, за разлику од саме хартије која гори на 451. фаренхајту.