СРОДНЕ ВЕСТИ

            СРЕДЊОВЕКОВНА престоница српског владара Ђурђа Бранковића, двор деспота и Гркиње Ирине Кантакузин, прозване Проклета Јерина, и данас, пет векова након што га је тешким кулуком подигао народ, крије мистерије. Једна од највећих је легенда о благу деспотице које се, по предању, налази негде у лагумима испод утврђења.
            Лагуми пуни злата склоњеног пред најездом Турака, које су ловци на благо вековима покушавали да нађу, остаје предање које живи.
            - Јеринина историјска личност стављена је у други план, она је постала митолошка личност. Као што постоје приче да је проклета, тако постоје и приче о њеном благу - каже археолог Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.
            Машту људи подгрева то што су Бранковићи били једна од најбогатијих породица у овом делу света и у српској историји, те су многи ловци на благо уверени да се оно и данас налази негде
            под темељима утврђења.
            - Није логично у Тврђави очекивати велико благо - сматра археолог Радовановић. - Кад је пало Смедерево под Турке, Ђурађ и Јерина су побегли преко Дунава. Није било логично да благо сакрију овде, где се можда неће ни вратити. Логично је било да побегну са благом - претпоставља археолог.
            Он сматра да је могуће да постоји нека скривница, али ништа више.
            Оно што додатно распаљује машту јесте чињеница да гробови деспота Ђурђа и Јерине никада нису нађени. Према хришћанским обичајима, владари се нису сахрањивали с много накита или са благом, тако да би њиховом проналазачу тешко донели баснословно богатство.
            - Прича о гробу деспота Ђурђа много је интересантнија од приче о Јеринином благу - каже Радовановић. - Народ распреда легенде, а оне су занимљиве јер имају савремене модификације, и оне које се шире у данашње време посебно су занимљиве за туристичке водиче - каже Дејан Радовановић.
            ТАЈНА БЛАГОВЕШТЕНСКЕ ЦРКВЕЈош се трага и за остацима Благовештенске цркве у којој су похрањене мошти Светог Луке. За остацима саборног храма који су Турци порушили после 1460. године трагали су стручњаци из Немачке који су обавили геомагнетно снимање Великог града. На основу сателитског снимка, на Археолошком институту у Франкфурту израђена је мапа која је требало да открије остатке предмета и објеката на дубини до три метра. Међутим, археолози су били лоше среће.
            Ипак, ни археолози не одбацују потпуно митове.
            - Ми, са стране струке, на терену, кад тражимо локалитете, заиста узимамо озбиљно и најбесмисленије приче, јер у свима њима буде понеко зрнце истине.
            Док људи очекују ћуп, ковчег и гомилу накита, до сада је у Тврђави пронађен само пар златних минђуша пре четири године, као и једна минђуша пре пола века.
            Током рестаурације Малог града 1968. године, откривена је једна минђуша опточена бисерима, смарагдом и рубином, која се данас чува у Музеју. Њена вредност је непроцењива.
            - Верује се да је припадала некој од две кћерке деспота Ђурђа Бранковића, Кантакузини, односно Катарини, или Мари. Веома је могуће да је била и накит деспотице Јерине - каже директорка Музеја Татјана Гачпар.
            Порекло минђуше је непознато, али се верује да је направљена у Европи рукама неког од највећих мајстора, јер су само такви могли да израђују накит за једну од најчувенијих жена тог доба. Бајковита претпоставка ће остати заувек тајна, као и мисао о томе где се налази друга минђуша.
            Мали град археолошки је истражен, али шта се крије испод Великог града, још је тајна, што доказује ископавање златног накита из 14. века. Током 2012. године урађена је конзервација и презентација сакралног комплекса из 10. века, када су археолози дошли до вредног открића, скелета женске особе са златним минђушама.
            Минђуше су тешке по 2,35 грама свака. Осим грба двоглавог орла, наушнице имају монограм М. П. А., што су иницијали Марије Палеолог, друге жене Стефана Дечанског.
            Због сензационалног открића, археолози и јавност годинама су чекали вести из Археолошког института.
            - Према антрополошким анализама, реч је о женској особи висине око 150 центиметара, старости од 70 до 75 година када је умрла - прича директор Завода за заштиту споменика културе.
            Верује се да је скелет стар 500-600 година, а наушнице датирају с краја 14. века.
            - Сличан пар наушница пронађен је у Македонији, а неколико прналазака било је у Грчкој. Реч је о истом типу, са истим натписом, монограмом и грбом. То је очигледно део цариградске или солунске продукције, неке од великих византијских централа где су се оне израђивале - наводи Радовановић.
            Проналазак наушница је врло драгоцен, јер су, у односу на друге познате, најквалитетније израде.
            - Овде су доспеле вероватно захваљујући угледној Византијки са двора. Сигурно је из династије Палеолога, нема сумње у то. После пада Цариграда, можда је дошла овде, али то је више нека романсирана него археолошка прича - говори о пореклу власнице минђуша Дејан Радовановић.
            Археолошка истраживања су скупа, и до сада је истражена тек петина Великог града, и то углавном југоисточни угао. Археолози планирају нова ископавања у сарадњи са студентима.
            БЛАГО УЗЕЛО И ЉУДСКУ ЖРТВУ
            Веровање у скривено благо довело је и до добровољне људске жртве. Историчар Леонтије Павловић забележио је како је поднаредник Илија Константиновић, 1892. године, на дужности у Гарнизону у Смедеревској тврђави, сањао да се у Дунав капији у Малом граду налази баснословно благо Јеринино. Благо се може откопати уколико Илији буде пуштена крв. Илија је убедио друга Василија да га прекоље, верујући да ће добити благо и васкрсење. То се, ипак, није догодило.