СРОДНЕ ВЕСТИ

          СРОДНЕ ТЕМЕ

          ЕВО, на прагу смо календарске зиме. Ваља се огрејати. А одвајкада се знало да овај напаћени српски народ ништа више и ништа боље не загреје од - историје. Некад је то било уз огњиште и гусле. А данас уз радијаторе, компјутере и понеки новински текст. Елем, овако је било... Пре осамдесет и седам година, тачније 5. децембра 1929. године, оснива се Соко Краљевине Југославије. Била је то јединствена витешка организација основана с намером да подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане. Члан Сокола могао је бити сваки "дорастао и непорочан" држављанин, а постојале су и организације за децу и омладину. Седиште му је било у Београду.
          Одмах по оснивању, управа Сокола затражила је благослов краља Александра Карађорђевића да његовог сина првенца учлани у новоосновано друштво. Тако Петар Други постаје најпре најмлађи члан, а потом и старешина Савеза Сокола Краљевине Југославије.
          ПЕТ година касније, чланови Сокола из Сарајева, у знак захвалности Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу, који је као Петар Мркоњић учествовао у устанку за ослобађање Босне и Херцеговине и допринео њеном припајању Југославији, организују ношење бакље. Соколци из града на Миљацки претрчали су 355 километара до Опленца и тамо запалили кандило.
          Савез Сокола Југославије, инспирисан подухватом сарајевских чланова, две године касније покреће велику акцију коју је назвао "Петрова петолетка". Њихова идеја је била да до 1941, када је престолонаследник Петар II постајао пунолетан, покрену програме описмењавања, отварања библиотека по селима, да обуче пољопривреднике новим методата обраде земље и сађења воћа.
          УВОД у годину пунолетства краљевића Петра почео је у лето 1940, када су четири штафете кренуле из четири правца, из Цеља, Марибора, Сплита и Скопља. Штафетним трчањем четири палице ношене су кроз све соколске жупе и њима су се сливале поруке и честитке престолонаследнику. Штафете је носило око 7.000 соколаца.
          На свечаном дочеку на Теразијама у Београду 6. септембра, поруке из свих штафета исписане на пергаменту премештене су у главну штафету коју је на двор однео пуковник Крековић.
          Рођенданске штафете још некрунисаном краљу представљале су спој симбола моћи - палице, и симбола заједништва - предаја палице из руке у руку.
          Ту традицију исказивања оданости, верности, наклоности да се покаже жеља и спремност да се очува земља, као што видимо, не почиње од доласка Јосипа Броза и комуниста на власт. Нажалост, већина житеља бивше Југославије убеђена је да овај феномен порука са добрим жељама почиње 1945. године, када је, на предлог омладине Крагујевца, покренута "Титова штафета".
          У ПРВОЈ штафети, 12.500 омладинаца је, према званичним подацима, претрчало 9.000 километара и Титу предало девет палица и Плаву књигу са 15.000 потписа омладине Шумадије на његов доста споран рођендан, 25. маја. Све до 1956. Тито је лично примао последње носиоце штафете пред Белим двором у Београду, а томе је претходио свечани дочек на Тргу републике. Од тада, уручење "магичне" палице "највећем сину наших народа и народност", која ће постати симбол врховног ауторитета, биће организовано у оквиру слета на стадиону ЈНА.
          Прихватањем идеје о штафети, Јосип Броз употпуњује колекцију преузетих вредности и добара од Карађорђевића. Бели двор краља Александра постаје његова препознатљива резиденција у којој се одвија готово комплетан политички и дипломатски живот.
          ПОСЛЕ његове смрти, у личном сефу пронађени су накит и ордење краљевске династије. Ту се налазио и Орден Карађорђеве звезде са 17 дијаманата и брилијаната, који је носила краљица Марија Карађорђевић. Присвојио је и колекцију златних табакера кнеза Павла и, уместо краљевског грба, угравирао је свој потпис.
          Те табакере ће годинама валикодушно делити приликом сусрета са значајним светским личностима.
          У стварању свог имиџа светског миротворца и лидера трећег несврстаног света, велику улогу имала су чувена Брозова путовања пловећом резиденцијом - бродом "Галеб".
          Од марта 1953, када је кренуо у прву посету Великој Британији, Тито је "Галебом" путовао 14 пута и посетио 18 земаља на три континента - Европи, Азији и Африци. Пристајао је у 29 лука. На овим путовањима "Галеб" је прошао 85.000 наутичких миља (157.420 километара), у укупном трајању од 478 дана.
          Јосип Броз на "Галебу" у друштву Јованке и Добрице Ћосића
          КРАЈЕМ 1954. године, 30. новембра, Тито је започео нову спољнополитичку мисију која му је ускоро донела титулу великог светског путника.
          На пут у Бурму и Индију понео је 45 сандука и великих кофера ордења и разних златних, позлаћених и сребрних предмета и најразноврснијих уметничких творевина изузетне вредности.
          Пред полазак, команданту своје гарде генералу Милану Жежељу исписао је директиве у 28 тачака.
          - Ако отпадне лов у Индији, долази у обзир Бурма - стајало је у првој, уз коју је ишло и објашњење:
          - Спремите гајбе за дивљач, пошто мислим да набавим и довезем разноврсну дивљач, и то: папагаје, мајмуне, газеле, антилопе, разне фазане, којих има 20 врста... У Индији ћу се задржати од 12 до 14 дана, а у Бурми 10 дана у сваком случају.
          Остао је два месеца. У ријечку луку, "Галеб" је упловио крајем јанура следеће године.
          Уколико мало зачепркамо по нашим архивима, лако ћемо се уверити да су и ове Брозове мисије мира историјска реплика једне сличне турнеје краља Александра Карађорђевића која се збила две деценије пре првог Брозовог путовања у Британију.
          Краљ Александар је судбински био везан за овај разарач
          КРАЉ у јесен 1933, годину дана пре атентата у Марсељу, креће на путовање разарачем крстарицом "Дубровник" по Јадранском, Егејском и Црном мору. Иде у посету Атини, Инстанбулу и у Евксиноград, крај Варне.
          Циљ овог путовања југословенског суверена био је да челним људима Грчке, Турске, Бугарске и Румуније објасни да Балкан сам по себи није "буре барута" које угрожава светски мир, већ да су то велике силе које својим мешањем у односе на Балкану, супротстављајући једну државу другој, постају "покретачи" свих несугласица и мржњи између њих.
          Александар је, иначе, своје ангажовање у дипломатији, још као престолонаследник, започео бугарско-српским споразумом о стварању Балканског савеза 1912. године. Тај договор је остварен без знања и утицаја великих сила. После рата, краљ је често говорио да балканске државе морају да буду господари своје судбине. Будући балкански савез је замишљао као заједницу држава овог региона која убудуће не би толерисала страна уплитања и која би била значајан фактор у политичким и економским односима у Европи.
          НАЈЗАНИМЉИВИЈИ детаљи ове Александрове мировне турнеје збили су се у Цариграду. У граду на Босфору краљу и краљици је приређен свечан дочек. Поред политичара, војних званичника и дипломатског кора, окупила се и огромна маса народа да поздрави југословенског суверена. "Дубровник" је усидрен пред палатом Долмабахче на Босфору, а Александра и његову пратњу на пристаништу су поздравили Кемал Ататурк и председник владе Исмет-паша. Државници и њихови министри су, затим, неколико часова водили политичке разговоре на броду "Дубровник" и у палати Долмабахче. Врло брзо и лако су постигли начелну сагласност о спољној политици.
          Оснивач нове Турске Кемал Ататурк на сваком кораку је указивао посебну пажњу према госту. После вечере, која је служена у златном посуђу и трајала све до поноћи, играли су покер све до зоре. Била је то ноћ разговора и дружења... На растанку, краљ је поклонио Кемалу Ататурку златну табакеру (вероватно из серије табакера које ће Тито делити доцније), а овај њему свој уметнички портрет.

          СРЦЕ ДОБИЈЕНО НА ПОКЕРУ
          КЕМАЛ Ататурк ће сусрет с краљем Александром често препричавати многим државницима с којима је ступао у конакт. Хроничари ће забележити како је једном приликом француском амбасадору рекао:
          Краљ Александар и Кемал Ататурк 1933. у Цариграду
          "Кад узмем цигарету из табакере, поклон његовог величанства Александра, увек ми је пред очима жива слика свега тога... Имам из тих пријатних часова још једно сећање, а то је да је у нашој партији покера, коју смо тада Исмет-паша и ја играли с његовим величанством, добит било срце, пошто се уопше у новац није играло. И надам се да ће ми се ускоро дати прилика да поново играм с његовим величанством и верујем да ће се ова добит још удвостручити."