Данашњи дан представља идеалан тренутак да се прозбори која реч на тему „друштва без граница“. Како човек не би залутао „у шуми какофоније и еуфемизама“ изреченим на разним странама о том друштву, важно је рећи, кад се говори о том питању, да је за његово разумевање итекако важан угао посматрања. Међу читаоцима ће бити, верујем, оних који се неће сложити са ставовима изложеним у колумни. Читалац, ма колико се не слагао са колумном, биће испровоциран њеним духом.
 |
| Александар Лукић (Москва, лето 2012) |
Садашња Европска унија, изграђивана, већ годинама као друштво без граница, пројекат је вредан стремљењима већине европских народа да постану део тог друштва. Идеја о заједници без граница, („слободног друштва“) настала је из потребе, дојучерашњих европских држава да се припада једном заједничком идентитету, Европи. Дојучерашње Европске државе које су се не тако давно грчевито бориле и браниле своје националне границе, оне границе које у модерној политичкој историји, након француске буржоаске револуције познајемо, све до Другог светског рата, због истих националних граница и територија изазивале су многе крваве сукобе и бесмислене ратове. Милиони жртава су узидани у те некдашње границе широм Европе. Новија политичка историја сведочи да је таквом поимању, са становишта организације европског континента, дошао крај.
Идеја за изградњом заједнице - друштва без граница, „јединственог у лепоти различитости“, пројекат је достојан пажње. Ма колико да изградња таквог друштвеног, политичког, економског и културног пројекта протиче споро, ма колико да је оспораван у различитим државама унутар саме заједнице, као и код оних који се припремају да тој заједници приступе, ма какве „теорије завере“ да владају у појединим главама о њој као потенцијалном „Живом вампиру“, хегемонији великих народа над малим народима, такву заблуду треба свакодневно изводити на светлост дана из њених мрачних кутака, и гледати на њену корисну страну - предности које заједница нуди. За соло игру „да се иде раз света“ свака од држава има времена напретек, и то може да учини кад год јој је воља. Но, овде, није реч о „раз свету“, већ о практичној страни припадања великој Европској породици. Како постати њен део? Имати корист од припадања једном тако великом друштвено – политичком систему у трећем миленијуму човечанства.
Срби би морали „да пожуре, полако“ у Европску породицу. Наш народ би морао да сапне, свој егоизам, и накарадно поимање сопственог поноса. Чињеницу да није самодовољан сам по себи и за себе у оваквом свету. Једна од народних српских пословица вредна је за ову прилику помена, поготову кад се прича о овој теми: „Го се не свлачи!“ Нашу представу о националном осећању и поносу морамо мало приземити, и учинити реалном. Попут Грка, који су кроз векове имали шта учити од Срба. Али друштва нису статична, времена се мењају, дошао је дан кад Срби имају шта учити од Грка. Погледајте како изгледа њихов национални понос, и како та нација функционише у Европској породици.
Најпосе, ево још једне идеје за размишљање? Замислите се над питањем: како су то Европљани стигли до идеје о „друштву без граница“? Нису ли ту велику идеју позајмили из културе неког од европских народа? Ког?
Чини се да је једна таква идеја међу велике европске народе стигла, (близу је истини) из културе једног народа, који чак никад није имао своју државу, народа разбијеног у мале групе и скупине, по различитим европским државама. Роми су народ који је неговао тако велику идеју, узор за садашњу европску породицу, народ који је у свеколикој слободи, осећању суштинске слободе, начином свог живљења и трпљења поништавао све границе. Њихове вечите сеобе, лутања, настањивања где му се прохте, родиле су идеју за садашњу организацију и поимање Европске Уније.
Може се веровати да су државотворни народи Европе, идеју о „друштву без граница“ позајмили од Рома, малог народа, кога је сама Европа кроз историју тако дуго оспоравала. Замислите велике културе Европе, које стекоше куражи да од Рома преузму идеју о слободној заједници, заједници без граница? Зар вам се то не чини својеврсним подвигом? Велике културе имају ту особину, да добра искуства по себе саму, траже и међу малим народним скупинама. То је лепо лице великих култура – Европе.
Славни нека су Роми!
Једна њихова песма у преводу на српски језик почиње са стиховима: „Отишла сам, отишла, широким друмовима за Ромима...“ Тим путем је пошла Европа, у сусрет са самом собом. Тако изгледа лице савремене и митске девојке Европе. Европа је пошла за Ромима - искуством скитача. Свакако, не заведена.
Време је да се и Срби окушају на том путу.
Ђелем, Ђелем, Србенде, низ друм... То је ваш правац.
_____________ Штампано у пожаревачком листу "Реч народа" средином прве деценије новог миленијума...
