Што је год који паметнији и поштенији, и што с народом лепше у љубави живи, то он нањ више мрзи, и више га гони; а што је год који луђи и неваљалији, и што су људи с њим незадовољнији, то га он више воли и брани.
Вук Караџић[1]
Напредовање кроз друштво је могуће захваљујући његовој раслојености: социјалној, економској и политичкој. Највиши слојеви доносе све оно што друштво може да пружи као одговор на свељудску потребу за бољим животом (Џеферсонов Pursuit of Happiness). Али ко добија ту награду? За очекивање је да у стварности неће увек и једино најбољи доћи на највише положаје. Изузетно, нарочито у кризна времена, бољи и лошији могу да замене места. Али како објаснити негативну селекцију: редовно напредовање лошијих и сузбијање бољих? У којој мери негативна селекција постоји у српском друштву? Да ли је тачно да се у Србији успех не прашта, способност не цени, а за врлину нема места?
У значењу одабир лошијег, појам „негативна селекција“ користи се у узгајању, економији, имиграционој и кадровској политици.[2] Нас она занима у друштву уопште – не само кадровски, јер запошљавање није једина друштвена промоција. У свету и код нас ретко је била предмет научног или новинарског истраживања по себи.[3] Међународни преглед открива упоредиве, али различите појаве, попут егалитаризама у Јапану (ексер који вири[4]), земљама Комонвелта (синдром високе булке[5]) и Скандинавије (закон из Јантеа[6]). У Југословенској науци појам се јавља у одређеном броју радова почев од осамдесетих година, често иза скраћенице „тзв.“ или под наводницима, без подробнијег објашњавања. Тек у октобру 2008 стиже до наслова једне телевизијске емисије: „Негативна селекција: зашто је гори бољи?“[7] Са друге стране, далеко чешће је тема личних разговора, интернет форума и коментара. Сама појава (без појма) је обрађивана у уметности: сетимо се прогона стваралаца у Домановићевом Мртвом мору[8], Нушићеве госпође министарке, од које најнеспособнији рођаци очекују државно намештење[9], или Дисовог „достојанства поделише идиоти“[10]. А знамо и да „Перо ради у контролу лета“.[11]
Стиче се утисак да је појава широко присутна у друштвеној стварности, одакле се раширила у језик и популарну културу али тешко проналази пут до званичне јавности. Ако је овај утисак тачан, у медијима ћемо негативну селекцију моћи да нађемо само посредно, у траговима, али ће они оцртавати обрисе нечег далеко већег.
Аутор*: Андреј Фајгељ
Видети више: http://trecasrbija.rs/?p=253
*О себи: Оснивач и директор Центра за савремену едукацију. Докторирао је са највишом похвалом на француском универзитету Пол Валери, на теми „Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле“. Аутор је више стручних и популарних чланака, пројеката и веб сајтова. Говори француски, енглески, италијански и грчки.
Нема коментара:
Постави коментар