ЗАВИЧАЈ
Поезија
се није одрекла земаља
које људи
у атласу географије
означавају
различитим именима
Свет је у
том аталасу завичај свима
Песницима
и читаоцима
Поезији
САЊАО САМ
РЕКУ
Сањао сам
реку
Нисам се
окупао у њој
Сећање ме
је заболело на
обали
Дунава
Слушао
сам певушење
таласа о
мом
Првом
купању у плићаку
На дну
мајчиног страха да се не
Утопим
пре матуре
За
осамнести рођендан добио сам
Белог
крилатог коња на коме
јашем и и
сањам реку
Матуру
страха моје брижне
Мајке
Бол који
буди сећање у дављенику
А данас
на рубу
историје читам
Бајку
Nihil sine Deo
у којој
се Дунав
попут
писца враћа
Успоменама
на детињства његових
верних
посматрача
 |
| (С лева на десно: Бела, Шоле, Зокс, Младеновац, 2011) |
ВРАТИЋЕШ
СЕ ЈАЧИ
За Жељка Вучетића
Како да
ти објасним
Извини,
мењам први стих
Како да
ти препричам
оних пола
сата
пре него
што се разлегао
пуцањ у
твојој глави
Заспао си
а ја те још увек чекам
да смоташ
волан и вратиш
тај
проклети метак у цев
Збунило
ме је ово зубато
десетооктобарско
сунце
И гле, ја
под њим пишем
теби
писмо
Како да
ти објасним
нервозу
коју подиже
лицемерје
оних који мучки
потпаљују
њену ватру
Да ли си
знао
Колико си
горео
Колико си
зависио од пламена
без
еналаприла
Колико си
наивно преувеличао
свој
црвени алтер-его
Знам да
ћеш се извући
Заједно
ћемо веровати да
можеш да
будеш јачи од себе
А, онда
ћемо до Мишвалда
бродићем
од кога је и Титаник
могао да
учи како не треба
веровати
вођама и великим таласима
због
којих пати невина дубине воде
Али,
нећемо моћи ништа
ако те
ова моја песма не додирне
ако се у
њој не посвађаш са собом
ако не
почнеш да верујеш себи првом
ако тог
првог не истераш из себе
након што
престане да ти верује
ако не
научиш да делиш љубав са
сестрама
од којих се једна зове болест а
друга
смрт
ако се не
сетиш шта си сањао пре него
што си
сазнао за себе
Пријатељу
време се квари и
док се ти
на Оделењу нерохирургијe
Београдског
клиничког центра
излежаваш
у болничком кревету
почињу октобарски
дани кише
Када је
умирао мој брат Душан
падао је
снег
Од тада
сваког 21. новембра
посећујем
снег
на
његовој белој пољани и
газим га
у друштву са
мојим
неумрлим братом
Ти си ову
песму открио док је
метак
луталица тражио своје
право
место
Не могу
за то да му се захвалим
Запамти
да је тешко
Јесењин
би рекао да је немогуће
немати
своју сиву песму
Када се
пробудиш она ће те чекати да
устанеш и проходаш да би је одвео у
болничку
кантину на кафу
За то
време цимеру ја ћу поново на пут
као ловац
на јелене
као ловац
на змајеве
трагаћу
за својом неоткривеном песмом
удвараћу
јој се да сване
да изађе
да устане
да би је ти прочитао
У њој је
све о гњидама и гмизавцима
који сада
кваре причу о теби
Али, о
тим јадницима никада ни један
ред нећу
написати
Знају они
то и зато ме се боје
Плаше се
дахова мојих и твојих сенки
Морам да
кажем – Драго ми је што
твој ЦВ
започиње са фотографијом
коју сам
ја снимио
Овом
песмом ја је дописујем и
чекам да
се вратиш
Знам
Вратићеш
се
Апатин,
10. октобра 2012. год.
Нема коментара:
Постави коментар