УЗ МЕМОАР КОЈИ НИКАДА БИТИ НЕЋЕ ОБЈАВЉЕН У ЦЕЛИНИ / Бела Тукадруз

УЗ МЕМОАР  КОЈИ  НИКАДА БИТИ НЕЋЕ ОБЈАВЉЕН У ЦЕЛИНИ / Бела Тукадруз*

ЕСЕЈ О ПРИЈАТЕЉСТВУ
                                             Ангелини Андрић
Под пријатељством се подразумевају
као и под љубављу – лажне ствари.
Пиши тестамент : препусти привиде и обмане
другима (ако си заиста песник).
Погледај истини право у очи!
Препусти фотеље и столице, и престоле,
онима код којих су најизраженије
амбиције и гузице. Мој млађи син
не зато што је још увек дечак,
већ зато што је такав по природи,
једини уме да разговара искрено
од свих оних са којима разговарах последњих
месеци. У бубрезима расте камење
кад престану искрени разговори.
Сувише сам узео од свога завичаја.
Желим да му узвратим истом, или већом мером.

Написах АРХИВ У ОСНИВАЊУ,
зато да бих га једног дана сазидао,
као и Кулу песника,
на Вратима Звижда.

На капији Сунца и Кошаве.
Музеј Немогућег Ратара
већ има своју иделану локацију
на једном полунапуштеном салашу.
То је то – уздарје.
То је то – соба са четири прозора
окренута на четири стране света.
У таквој бих соби волео да проведем
остатак земаљске гозбе.
На салашу
у друштву паунова и морки,
у природи неоскрвњеној.

Не на туђем, на отетом.
На свом.

Близак облацима
и флори и фауни,
орнитологији и пчелама,
цветовима пасуља и дивљег граора.
Слике на гробовима
мојих предака
разбили су зли људи, ноћу.
Зато што су гробови неограђени, незаштићени.
То није учинио припадник туђег народа,
већ Србин, онај најгори, што је презрео Бога и
обичаје од старине.
Желим да сазидам Цркву
какву носим у себи.
Ја сам црква.
Ја сам Вазнесење.
Ја омогућавам Прелазак
из света у свет.
Ја сам соба на спратовима -
она соба са четири прозора,
што гледају на југ и север,
на исток и запад…
Жена може бити љубавница, и пријатељ
врло ретко.
Судбина је шаље да буде лакмус.
Пријатељства из младости нису бројна.
Свако пријатељство садржи у себи
неравноправност односа.
Ако је човек празан и мучи га чамотиња,
нека не тражи помоћ пријатеља,
нека не покушава да своју уображену несрећу
разводни разблудношћу,
једним од првих начела смрти,
и жрвњем који меље душу
и живчано исцрпљује.
Ко је нашао у животу пријатеље и љубави
безграничне, до смрти?
Љубав је вера – религија земаљске среће.
Пријатељство је, према легендама које нису сасвим ишчезле, нешто
сасвим друго: таласи океана и обала океана.
Љубав жена је одвратна, јер кад жена воли она ужива у лагању,
као што мала деца уживају у скривању.
Можда пријатељство значи сасвим
нешто друго : уживање у разобличавању, свега.
Жена, којој су пуна уста љубави, вара.
Овај свет је постао одвратан
од толиких лешина љубави и лешина пријатељстава.
Леп нико више није, осим деце, од заблуда
и притворства сви су усахнули.
Јесен је, десети октобар 1998. године :
лете чавке, чујем њихов кликтај.
Још није свануло, али свиће.
Истина није у слави и богатству.
Истине нема у забораву…
Још се нису родили, они који ће нас волети.
Тек треба да се зачну, прави пријатељи.
Можда ће једном кров планине или хрид
мора да омогући све сусрете, све спојеве, све визије?
Треба желети, сањати – отворених очију.
Окренут свету, као себи. Треба савладати стид.
Судбина је преодређена, још док си био мали!
Када су ласте летеле ниско изнад путева створених
пре пруга железничких. Из блиског неба зрачили су идеали
далеког света, непознанице. Клизили као по шини :
слутио сам шта ће бити. Можда се све то и обистини?
Сва искушавања, сви потези и напрезања, оспорени,
можда су били само зато да те одврате, скрену
на путеве који су у детињству били створени?
Колонија ластавичјих гнезда, пролеће рано,
надошли потоци, набубрело поље, жбунови снени
дивљих ружа, блато што се за опанке лепи -
указало се, кад ниси знао шта значи, прерано,
али сети се речи, одлучности – сећање крепи.
Нико не зна, сви су залутали, као слепи,
па тумарају изгубљени по ужасној тмини.

Слутио си шта ће бити. Је ли час да се све обистини?
Нека спадну све маске! Нек иде доврага
свако једнострано пријатељство (срање у боји!).
Као и љубав која је мржња.Видео сам ону свињу
што има зашиљену и издужену њушку
како управља аутомобилом. Господин менаџер!
Господин професор универзитета, коме вири
празилук из…Ех, много шта је смешно, неутешно.
Као црне чарапе министарке за којом се
окрећу потајни фетишисти и фашисти…
Одвијмо листове главице купуса, због корена.
Опет је слагао Господин Професор, са чијег
карактера не би скинуо флеке ни нитро-разређивач….

ПАЛЕЋИ ЈЕДНУ БЕЛЕЖНИЦУ  ИЗ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

… Привлаче ме одблесци, као и цветови белих барских локвања.Обична камара сламе изазива у мени читав низ асоцијација, које потискујем као и извесне слике: плот од прошја, трула зђубросана слама, лемезје, и доживљаје из којих вире...провалије...Месим топло унутрашње тесто; играм се отежао од искуства, уместо да испечем то што месим и што сам замесио...

Ројио се очај. Изнад главе је висила кристална секира тишине.То, што су ми предвиђали извесни пророци,

није се остваривало. Никако да се оствари.

Самоћа је постала мој друг.

Сивоплава брда. Сасушена трава.

Ветар и борови, фијук и круг.

И схваћен напор упорног мрава.

Принудили су ме да напустим драго место. Фино!

Туга се пуши као пикавац одбачен.

Сит сам овог друштва, али му се враћам

иако сам, свакодневно, тлачен.

Колико је сати? Време непрестано цури.

Јата прошлости као врапци слећу,

Неизрециве чежње, планине, висови сури,

на белину папира на коленима, на коме пишем.

Живица захуји кад помислим:

Не смем, не смем да уздишем!

*

Као и гвожђе, као неко патњама прекаљен.

Језик ми је сув, чиме да овлажим усне?

Поље се суши као нежно месо шљива.

Чекам да се мисао у мени згусне.

Чачкам травом нос, ох, како кијам.

Канте за смеће, у које епоха баца

бисере, јаспис, и милион пољубаца.

Сувише дуго се, ко душе премнинулих, увијам

око паклених кругова и живих мртваца!

Дижем се и јурим - не у паркове, у шуме:

дрвеће је високо мени лек!

Замагљени хоризонт се с небом смешао.

Баш ме брига да ли ће ико икада да разуме!

Помислих кад сам из спаваоне

у шуму прешао...

*

Било је мирно. Па, команда: На десно равнајс!

Сунце се рађало док смо у строју

извршавали ову команду, ко пчеле у роју,

ко бубе. С главом у песку, слични ноју.

Па оно водниково: "Живље, бре!"

Пикавци су као сасушене глисте

чекали да их метле помету...

Мој живот више није био оно што је био пре.

Само што су се враћали Стихови за Лепотицу, исте

неке мисли расуте у даљини, у свету.

Тутњали дајчеви, транзистори, гушили риме,

и наметали неиздржљиву монотонију

ужареног поподнева. Далеки брегови, о како

вас волим: јер чувате чежњу и иронију...

.....

Све се у мени помешало, закувало, па ври... У катедрали међу густим боровима кроз које се назирала плавет мора било је мало, можда шест, седам људи. Господе, смилуј се, опрости нам грехе које никада нисмо учинили!Сачувај нас од сунчанице, ајкула и бркатих приморкиња вила, што седећи раширених колена на каменим клупама испред катедрале отпоздрављају "Хваљен Исус". ...

  

ОДЛОМЦИ ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА

Глава 3

Одговори ми без лагања, ако можеш, ти

уштво, што само буљиш у књиге, шта

мислиш да постигнеш Читањем и оклевањем?

-Ништа. Никад нисам мислио да

могу да постигнем нешто Читањем. Нити

пак да државу могу да обнављам оклевањем.

Овде се држава ствара на други начин...

Шта имаш ти да се виђаш са попом С?

Шта тражиш ти у цркви?

Зар не знаш да неко све то бележи и јавља

тамо где треба? - Ја у нашој цркви видим

само бога, и мир који годи...

-Даћу ја теби, лицемеру један, мир и бога,

па ћеш да се пушиш!

Док једеш мој хлеб и пијеш млеко од мојих

крава, има да будеш Мањи од бубице и да се

оканиш читања књига!

Или, ако ти се не свиђа, пут под ноге, да те

моје очи не виде! Иди, спреми своје прње и

хватај последњи воз! Завршићеш Правни

факултет и вратити се у варош као

адвокат Да те бог види!Нећеш да будеш

ничији слуга!...

Страх и батина у крајевима попут овог

дресирају синове, Па зато они личе на очеве

после неког времена и зато Овде нема промена

вековима, а и како би их могло бити?

Ради успеха синови пристају на мучне

ствари док оне Не пређу у навику, а тада је

већ касно...

Глава 4

У оваквим породицама, варошким или

сељачким, малограђанским, Синови имају

одвратност према свету очева и слици

једног вилајета Умоченог у страву као

кануре вуненог плетива у природну боју за

фарбање. Али колико је њих, који имају већ и

свој Коран, спремно да заложи, ако треба,

И свој живот и да изађу из ораовине и

вуненог сукна? Из тог света обраслог

Маховином и предрасудом да су све друге

књиге, осим тапија, лажне

И да их пишу хуље жељне славе?

Глава 5

Српске народне песме у неколико књига и

препев Новог Завјета Вука Стеф. Караџића

подстицаху чудновато памћење синова

удружено с глупошћу. Синови, да би напредовали,

нађу начин да преваре оца, на

лукавство су упућени одмалена. А на

повластице новог Некраљевског режима

гледају као лисица на грожђе, знајући

Да је живети и школовати децу на туђ

рачун добар посао. Рачуница очева стасалих

у гуњевима ораховим провидна је и назадна,

како сикћу партијски активисти, али она

побеђује Сваку револуцију на дужи рок...

Глава 6

И ђаво је леп у деветнаестој, а тек клисуре

у пролеће кад процветају јорговани! У ту је

цркву бегао Величанствену за једну тако

малу варош Младић лицемер кога су знали

по надимку. Решивши да успе, по сваку цену,

То јест да напусти речену варош и завичај.

Носио је у погледу злокобну најаву

Бескрајну пучину свога искушења: храброст

И страст да на њој плови на старом

једрењаку чија су Бела једра разапета на

ветру, а на коме путују Галерије монументалних

ликова...

Досада је занимање господе и богатих.

И прецветалих лепотица. Паланке су гнезда

У којима се кокошке из досаде легу два пута

брже од Обичних кокошака. Па ипак није у

њима тако досадно Као што тврде, јер с

времена на време гостује циркус

"Фермен Пуцко", љубоморни муж устрели

Љубавника своје вољене жене, или у берби

вргања Поскок и шарка пецну неопрезне.

Пијац крајем недеље и три вашара током

пролећа, лета и јесени, и заветина,

могли би да буду изазовни за будућег писца,

За оног што може да опише све што види

И што уме да изрази све што осети.

Глава 7

(Поцепано 6 претходних страница)

Рајска слика, планинска, непоновљива: сенке

дрвећа Умочиле шапе у провидно огледало

блиског шумског познаника.

Љубавни троугао: Моара парасита, раките,

липе. Напуштени рудник, коров, коприве,

купине. Сазреле, сочне, црне као крв.

Пуста воденица. Стабљике обавијене

Густим зеленим маљама. Кристална секира

тишине Кружи заједно са копчевима ваздухом

устрепталим. Трула вегетација што се распада

ко стрв. Кад погледам преко Пека:

Сунце читаве групе Врхова брдских премазује

слојевима Попут оловносјајне прекрупе...

Глава 8

Реченица : Зашто се сусретати са људима

И обнављати старе везе? Поново ми се намеће

Затреперио је предео из детињства

Преливен уљем као грах. Осетио сам укус

једног ручка Усред стрњике под трешњом,

чије је увијено Румено лишће посуо неки сиви

јулски прах. Поглед с висине брегова у

даљину у долину

Спарно поље, титрава железничка пруга,

Титрава железничка станица.

Горуни начичкани скакавцима што се

надмећу И као да подстичу косце и мобу на

дуел...

Глава 9

Испречила се кућа блиске жене као непрелазна

река Положајем, балконом са расцветаним

мушкатлима И затвореним улазним вратима.

Дрвеће ме погледало с чуђењем као јуродивог

Који прича сам са собом кад се зауставих

пред балконом. Склонио сам се у хлад

дугих трепавица...

Јесте, ствари су се временом искомпликовале,

замрсиле, али треба их одмрсити

с а д а ! Привидан је - уверен сам - мир

околни Приврженост извесним стварима и

пределима Лучи равнодушност за све друго,

остало. Подрхтавају сенке на чаршавима

столним...

Глава 10

Јесам ли ли у стању да успоставим

Редослед? Да препознам? Да се не прекине

нит? Да сачувам бит?

Сто за којим смо ручали,

Плажа на којој смо се купали,

Постаја на којој си последњи пут

Узвикнула моје име, Лепотице.

Вожња шинобусом, тунели;

Па онда залазак, беле куће низ реку.

Мој поглед замишљени што те

Прогонио, можда? Вин.

Брегови, дрвеће, куће - што су

Запловили као сплавови

У вечерњу маглу и недођин...

Глава 11

Волим напета осећања; ишчекивање -

Рекох кад је минула егзалтација:

Јата голубова више не слећу на мој праг...

Схватам смисао путовања, и не питам

Чему хватати возове?

Уткивати себе у збивање,

Упијајући сијасет различитих сензација.

Понекад немам с ким да поделим

Своја осећања (усамљен сам и очајан).

Поглед ми упија неку чудну светлост

Дифузну, ни сутоњу ни дању.

Не будимо присни и тривијални.

Јер дух сече као сатара на пању...

НАПОМЕНА УЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНИ РУКОПИС

Блезу Сандрару

Приликом снимања кратког документарног филма БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, случајно је пронађен један рукопис Бела Тукадруза, који се у целини публикује овде. Филм је дозвао нешто слично себи, што превазилази поезију буквално схваћену. Стендал је у своје време приметио да “поезија, la poesie, оно што се под тим изразом тада разумевало, - будалаштине које су писали сувремени му Французи, или их громко рецитовали са француских позорница, - да је поезија безвредна гњаважа”. “У томе се часу –према уверењу Е. Паунда - “уметност писања везала за прозу, и, током одређеног времена, важнији развојни процеси језика као средства за изражавање, дешавали су се у прози...” Проза је потиснула поезију, превасходну уметност, затим је то учинио и филм. Поезија је врло дуго била у затвору, из кога је покушала да изађе уз помоћ Сандрара, коме је иначе Бела Тукадрузов случајно нађени рукопис и посвећен.

“То је духовни затвор. Уосталом сви песници које су у једном датом тренутку њиховог живота дотакли зраци извесне звезде, звезде Дирерове Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у контемплацију:она може постати бескрајно и смртоносно очајање које води у самоубиство или лудило, као што је то био случај са Жераром де Нервалом, или у необичне болести пред којима лекари остају збуњени, као што контемплација може довести и до највеће радости, а то се, сматрам мени догодило “. (1916)

БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, наслања се на Документарне филмове Сандрара, на  њихову стваралачку тајну, на први поглед. А у ствари - Случајно нађени рукопис или документарни филм - доносе зоне преливања: незаборавне слике и неки благотворни ветар који распирује жар у пепелу, далеко од прапорака шугавог песничког стада, које и даље пландује, више од једног века, тетошено  од  тобожњих критичара > полицијских аматера и бирократа, што мере, премазују, узимају отисак као у криминалистичкој антропометрији, уводећи у своје провизорно књиговодство, телалећи и хвалећи кад им се суфлира да су највећи песници и уметници они што су најближе власти (свакој, било којој).

Зашто је Бела Тукадруз снимио овај документарни филм?

Зато да би најавио своје нове документарне филмове? Зато да би мртвом Стендалу бацио рукавицу у лице? Зато што...

ФРАГМЕНТ  (генеалошка скица)

То  је било пре почетка,

Када није било ове реке,

Овог спруда,

Овог дрвећа,

Ове бистре воде,

Ових риба,

Ових пањева,

Ових жила,

Ових јова и брестова.

Овде је било само небо, без краја.

Овде је било дно мора, без краја.

Није постојало ништа више,

Није било звука, ни покрета.

Само небо и море,

Дубина и дух дубине,

А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,

Вир, Расуденац.

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

Нити он може да приповеда своју легенду.

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује

Своју величину, већ величину самог стварања.

*

Пре него што су се спојили синоними,

симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,

„Коме је допуштено да изговара моје име,

Да га мења, да га куди и хвали?

Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,

Жуборила, голицала, питала, гурала,

Не као у време пљускова обилних, поводња,

Вода је расла, земља такође, дрвеће,

Као магла, као из магле!

И све што је настајало било је неописиво

Као клобуци магле свитајне зоре.

Белатукадруз је мислио о томе,

О пустињи која храни даљину,

Једну реку скривену у шуми у даљини,

И био је на тој реци.

Мислио о планинама,

И планине му долазе под ноге.

Велике планине, мале планине.

Блиске и далеке, и оне најдаље.

Мисли на ишчезле брестове,

И брестови расту из обала реке.

И тако Белатукадруз каже,

„Наш посао са брестовима иде добро.“

На брестове слећу птице разне,

Уз њих се веру веверице и понека змија.

Ту дуж реке спавају јелени, видре,

Фазани и фазанке, јарутани,

Множењем распршени...

Вуге и детлићи, сојке и пупавци

Лепршају око својих домова,

И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима

Која има предвидљив крај.

Није греота говорити уместо свих животиња, 

Што покушавају да нам кажу криковима

И урлицима, шиштањем и писком

Врло важне ствари.

Они изнад Белатукадруза

Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,

И оне ће служити науму тајанственом

И обнови, коју све потврђује:

Поглед,

Камен,

Вода,

Талас,

Ракита,

Јова,

Обала,

Спруд,

Крв,

Рана,

И отпад,

Муљ и блато.

То што види, мисли Белатукадруз,

Не изгледа добро.

Зар је то нова твар?

Зар се у томе не види омекшавање, труљење?

Изгледа иду истим кораком млинови што мељу

Планине леда и планине са најтврђим каменом.

Бесмисао говори себи у браду.

Белатукадруз губи дах и губи речи.

*

Белатукадруз хода узводно

Као да поново планира повратак

На места где може да сретне деду и бабу.

Јер они су позвани да се одазову,

Јер су премудри, мудрији од оних

Што су од света направили отпад.
Њих заступају ова река, овакве реке,

Пањеви до пола у води старији можда од овог света.

Иза њих су загонетне и дивље обале,

Густе као шипражје, као шума кукуруза.

Плива воденим путем Белатукадруз

И долази до дубине. Где почиње граница.

Где су поставили међу времена, прилике, светови,

Они изнад и они испод, и они између.

„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,

Према поседима на којима смо сејали и неговали

Читава поколења, која су надживели пањеви врба,

Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“

То није мехур што се распрскава на површини вира,

То је митски Деда.

Не пита Деда Белатукадруза,

Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола

У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)

Пече загонетни одговор.

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи, 
"Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,

они ће рећи своје право име. 
Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се

У крошњама највишег дрвећа.

А испод њих су слуге-лутке,

Дрвене жене и дрвени људи...

Њиховим венама тече отров,

Њихови умови су празни,

Њихова леђа погрбљена

Од тежине неба, које их излуђује,

због чега ходају около у цик-цак, 

Или се врте укруг, као мува откинуте главе,

И оно што су постигли то је та граница,

Тај спруд што је преградио ову реку,

Као на слици, и зајазио је пластиком

И милионима флаша, боца, буради, каца,

И свакојаким отпадом што им је

Исисао као вампир сву крв и сав зној.

"Ово није оно што су они имали на уму", 
каже Деда. “Ту међу и тај отпад

Може померити само апсурд,

Модерна реч , бесмислица, немогуће
И они одозго, уз помоћ оних

Што ходају по облацима. И духова

Страшних поплава и обнова“ .

Поплаве су овуда и провале облака

Озбиљно пословале, апсурд и они духови

Сишли са звезда или из мистерија.

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,

Неочекивана и неизрецива лепота

Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,

Што су освајале парцеле слуга-лутки,

Дрвених жена и дрвених људи...

Уз древни поклич:
"Ви сте злостављали нас 
сада па ћемо вас појести! " 
Нема више дрвених жена и људи , јер их је

Усуд распршио по шуми, што напредује

Брже од олуја и поводња.

Чак ни Дрвене Марије,

Ни дрвеног пророка нема,

Или их је појела  поплава, катаклизма,

Мистерија, или су мутирали  и претворили се

У мајмуне...

  

МРАВИ  У БИБЛИОТЕЦИ

(УЗ МОЈ  62. РОЂЕНДАН )

Напредујемо, ехеј, напредујемо!

Мрави и паучина окупирали библиотеку.

Мрави довозе песак ситан.

Влага има боље зубе од мрава.

Доста ми је баксуза
Кварова уопште
Болести
Судбине
Не допада ми се
Оно што сам поподне видео
Прашума крај Пека
Бивша вада; комарци, лијане
Одустајем од долапа
Кошења
Доста ми је
Сиротиње
Чежње
Коцкарске харизме
Пропадања
Шума је више од симбола
Њени сигнали су неуништиви
У шта сам потрошио век
Мрави у библиотеци
Отров
Гвоздено доба.
Не. Касни енеолит.
Шило. Јелашница, Шкодрино поље.
Секира.Углачани камен.
Кремени ножић. Стругач. Лепезастог облика.
Двоухи пехар.
Масиван тучак од облутка.Секира-чекић.
Напредујемо.
Учимо од свиња. Ришкавица нас је ухватила
Камење је претрајало
Папир није издржао отров влаге

Папир ниј издржао отров влаге

 ФРАГМЕНТ

21 април 1985.

Држало ме је лудило

Од буђења па до предвечерње шетње

Лудило извире из страха

Желео бих да насликам Пакао

Моја подсвест је пуна смоле

Бојим се машине

Недостаје ми много ствари

Сетио сам се нечег реалног

Хоће ли да проври, то, у души, да покипи, као млеко?

Тај писац ме подсећа на ствари компоновања: уметност.

А моји учитељи су сасвим  други.

Стуб

Копље

Двоперна Стрела

Кугла за праћку

Косир

Левак

Цедиљка

Кључ

Катанац

Скалпел

Наруквица

Копча

Дугме

Огледало

Фрула

Чешаљ

Амфора

Крчаг

Дијадема

Прстен

Огрлица

Црепуља

МАЈА БЕЛАТУКАДРУЗ  или

МЕСЕЦ ПОВРАТКА БОГОВА

...Од 1. до 20. августа

био је период ватре

месец опадања воћа

Господар тиркиза

Стари бог

играо се старим страхом:

да се Сунце неће поново родити.

Прождирао је народ

прождирао је мене

моје синове

Нисам знао шта да радим

како да избегнем најгоре

Други су знали

Многи други

– Пушиш, много пушиш!

опомињао ме је пријатељ.

– Која ти је то цигарета по реду?!

викала је пријатељица.

Нису видели мој ужас

Ништа нису видели

осим страха од повратка Мајци Земљи

Ја више нисам био оно што јесам

већ цвет месеца сагоревања

Ни мој млађи син више није био дете

већ цвет месеца ватре

Жртве смо Сунчеве, Сине,

залогај ватре –

периодичног поновног стварања.

*

Свезали су нам ноге и руке

и џелат је неочекивано зарио нож

у твоје и моје срце. Затим нам је чупао срца

подижући их према небу

док су најближи скупљали крв у чаше.

Наша су срца куцала,

још увек куцају

и тако спречавају

да не ишчезне Сунце...

Груди су нам празне

као и руке,

и у свему видимо неки знак,

неко предсказање...

 Од 21. августа до 9. септембра

збиле су се све слутње, предсказања

Мајци Земљи је била потребна

људска храна, патња, сузе и крв.

Натапали смо је крвљу и криковима

из које ће догодине нићи плодови –

за оне који преживе.

– Какав си ти човек?

Зар ти је жао срца?

Зар ти је жао сина?

Зашто стално пушиш?

Придикује ми један од идиота

који није предодређен за жртву,

подгојен. Који ће преживети.

Господин риђи

Господар тиркиза

Стари бог

–  Много, много пушиш!

Да ти купим куван кукуруз,

чоколаду? можда пиво?

Каже Господар тиркиза

Господин крвник

пре но што одруби главу

прво мени, па мом сину.

Прича ми док крварим

да је Америка "пичкин дим"

да су ритуали жртвовања

подједнако сурови

и у Букурешту и у Њујорку

у Азији и Африци, Европи...

*

Чекамо повратак дана, Сунца, кише, птица

одлажући онај последњи међу поврацима –

повратак Мајци Земљи

Њега се више прибојавамо него што га чекамо

пошто је неизбежан и коначан.

Без срца, без глава, Сине,

указујемо почаст боговима

крвавим бразготинама

Наши пререзани вратови су слепи

у нашим очима се застаклио један пејзаж

Наш дух и осећања

усмерава наша жртва

у фантастичним правцима

Другима смо дали оно што смо желели за себе,

љубав, осећајни уплив и спремност на жртву

Нико од њих није схватио

–  Много пушиш, много пушиш!

Видиш да ти из врата крв липти!

Угушиће те дим!

Док нестајасмо у Земљи од облака

довикивао нам је један лицемер.

Облаци нам се лепе за вратове пресечене

као за врх планине

и вода се слива низ наша рамена

као низ косине планине.

Богови су се вратили;

они су летели доле

ми смо хрлили Горе,

одакле сваки човек изгледа врло мали.

Овде ћемо да дижемо наш Храм кише,

јер је наша жртва и судбина, Сине,

свезана са кишом и надмоћи.

Одлучујемо о Судбинама

старајући се о облацима без броја и кишама.

Одевени у орлово перје,

помазани змијском крвљу,

несхватљиви, нејасни, ћутљиви,

недовршени, не улагујући се боговима,

јер они су сада испод нас,

ми стрпљиво и нежно стварамо Храм кише

универзум сачињен од држава облика,

кнежевина перја, покрајина трава,

чудеса и фантазије...

Не тако давно покушасмо да учинимо

велике ствари и остваримо велике идеје.

Били смо нагојени за велику жртву

и нисмо успели, јер...

Ви, што сте између богова и нас,

што долазите према боговима одоздо

да бисте учинили велике ствари

и остварили велике идеје,

да би сте успели, знајте:

успева се само у оној мери

у којој будете држали на уздама

свој ентузијазам и своју превелику сензибилност...

(22. септембра 2001. године. Субота, ноћу. Лабудово брдо, Београд – 31. август 2012.)

  

ШТА ЈЕ ИЗА ТЕ КАПИЈЕ?...

Шта је иза те капије?Двориште, планина, читав један свет?Врхови? Или бездан?
ПОЧЕТАК ЛЕПОГ И НОВОГ?
Бог све гледа, све види. Боловао сам, био свезан нечим невидљивим безмало две недеље. Бог постоји и делује преко добрих људи. Рука се лепи за залеђене кваке. Писци Хороскопа беху у праву. Раскринкао сам учинке Влашке мађије Јер је Бог тако хтео.
Сви они људи које сам познавао леже на гробљу – Поточић. Мишљеновац и завичај уопште на гробљу је, завејан снегом. Шофери краду нафту из аутобуса – сипају воду. Аутобуси кашљуцају и зауставе се усред завејаног ивика. Србија је њено наличје:не оно о чему сам сањао и сањам. Не познајем довољно ни оца ни мајку ни брата рођеног,  ни најближу родбину. Суседе. Крвна сродства су страшна. Вештачка су смисленија, оправданија и пожељнија. Изабрана! Студен је све оковала.
Овде је мој краљевски престо сасвим скроман.
Овде где се Дух мој ужилио. Овде, где су се у мом одуству почели сушити листови фикуса, Христовог венца. Биљке овде не напаја и не храни вода и ђубриште већ мој Дух.

(Среда, 9. јануар 2002. Београд, Јованова 22)

 ДЕЈСТВО МЕСЕЧИНЕ НА ЧЛАНА КОГИТО КЛУБА

Опет – јасно – као пре много година: први пут.
Жалосне врбе,
градине,
поток (иза јабланова).
Друга Мала. Лавежи.
Црне прилике о којима се тако мало зна. Црне прилике, што
су дошле главе многима. Небески пољубац Венере и Јупитера.

Некога сам у сну убеђивао нешто, неко ме је убеђивао у нешто,

у оправданост злочина. Ћерка Страве,

купус који је почео да се квари…
Рат је прво почео у главама, пре земљотреса

и пољупца Венере и Јупитера.

Самоубилачки порив команданта Црних Прилика.

Зли духови ничу као зумбули и варичеле…
Ведро небо; лавеж; ветар. Празне стазе и године.

Шимшир памти. Степениште напукло, зелено.

Од маховине. Мекозубе…
Очево ћутање; мирис коприва што се кувају;

и ветар. Све се то шири као кругови на води,

кругови ратне неурозе. И музика, потмула,

с краја села. Вест је кад неког донесу, да сахране.

Како је далеко све оно што пре два месеца беше!
(Холбрук, Хил, Петрич и Мајорски у Београду.)
Сада се с неба полумесец и сателити смеше.

Кокошије ноге витла ветар, и облаке.
Бомбардери невидљиви небом језде и ракете
репова лисичијих, што ретко  промаше...

  

О ЧЕМУ РАЗМИШЉА ЧЛАН КОГИТО КЛУБА?

Размишља о старењу, о боловима у раменима,

о замарању тела, док чека да машина испере шарени веш,

док се поврће не скува.
Његов чукун – деда је умро прерано, још док су му била мала
деца, под околностима никада протумаченим.
Његов прадеда је настрадао трагично у најбољим годинама.
Његов деда је умро од болести срца у шесдесет и трећој.
Његов отац је последњи срчани удар преживео у седамдесет и
четвртој…
Једино је његов прадеда по мајци доживео стотинак година…
Био је нерођен, или врло мали да бих понеке од њих боље
упознао…

Чини му се да треба да уради и заврши толико тога и да
је тек на половини пута у четрдесет и деветој…
Они су живели у свету који је имао патину,
чак и кад се чини да је био храпав, нерезбарен.

__

*Алиас Мирослав Лукић (1950-)

180309 BEOGRAD Rakovica
Serdar Janka Vukotica 1/13

Mob. telefon + 381 65 3006 950

Phone: + 381 2334 899

интернет адреса
miroslav7275@gmail.com

*

(Песме су из обимнијег рукописа MOARA OCASKA:Наличје)