Иван Ивановић : Разочарани дисидент
Ти протести су трајали готово 100 дана све док диктатор није скинуо гаће (израз Деда Аврама)! После митинга на тргу Слободе, ишли смо у протестну шетњу. Ја сам корачао са песницима Предрагом Чудићем и Ибрахимом Хаџићем. Стаза нас је водила поред зграде УКС у Француској улици, где су нам са балкона неки писци добацивали увреде. На моје велико изненађење, запрепашћење, једног дана се на балкону појавио и Адам Пуслојић! Уа, издајници! - дерао се као да је у Крајини. Онда ми је Предраг Чудић објаснио да је Адам Пуслојић човек Удбе! Он је са њим раније (1968) био у песничкој Групи 9 и неко је све време о њеном деловању обавештавао Удбу. Чудић поуздано зна да је то био Адам Пуслојић! (Удба је, преко суда, касније забранила Чудићев роман "Људске слабости" о догађајима 1968. године.) Пошто сам ја био неверан, Чудић ми је указао на чињеницу да је тај песник који се размеће да је увек на тргу, никад у кабинету
направио невиђени бум у Румунији: добио је титулу Doctor honoris causa на Универзитету у Орадеи у Румунији; постао је почасни грађанин градова Плоештија и Сокја, оба у Румунији; носилац је звања Подунавски витез; коначно, почасни је члан Академије Румуније. Јел што је писао и преводио песме! Може ли се то без Удбе, односно Секуритатее?
То све не знам, али знам да ће после тога Пуслојић постати мостобранитељ у циркусу чувања мостова од НАТО бомби.
Ипак, постоји један разлог да Адаму Пуслојићу нисам баш у вољи. У антологији "Читанка српске политичке поезије", коју смо саставили Маринко Арсић Ивков и ја 1999. године, нашла се и једна његова песма (прештампана из "Антологије српске удворичке поезије" Маринка Арсића Ивкова) са насловом "Титово име". У тој песми се Пуслојић диви Титу и обоготворује га. Он Тита воли љубављу која је моћнија од љубави за какву се досад знало; њему је Тито светлост која је више од постојеће светлости. Коначно: Ако има вечности / и ако вечност има име, / име вечности је Титово име. Могуће је да Пуслојић жели данас да сакрије оно што је радио јуче.
Ако макар овлаш погледамо Избор Адамов нових пензионера, видећемо да је то Антологија српске удворичке поезије Маринка Арсића Ивкова! Титић је наградио Титиће!
Милосав Мирковић, "Ми смо Титови": И сејаћемо и жњети баш: / "Ми смо Титови, Тито је наш"!; Перо Зубац, "Тито је наш друг": У Титу свако има и пријатеља и брата, Кад би наша Југославија била девојчица / онда би Тито, био њен тата; Радивој Шајтинац, "И руке створене за руковање": Тито је наша таванска греда, плот, посна земља. Ако овима додамо титиће раније добитнике националне пензије (Радослав Братић, Драган Колунџија, Бошко Ивков...) онда је јасно да су се комунисти вратили на велику сцену српске књижевности.
Дакле, логика антрополошке анализе каже: Гојко Божовић мрзи четнике; Адам Пуслојић воли партизане; а министар - он је тамо где су паре! Мене нема нигде!
Моја прича би овде могла да се заврши: писмом из 2008. као и овим огледом из 2010. године извршио сам харакири и код српских власти могу да се сликам. Међутим, има ту још једна квака: рехабилитација.
Вољно невољно, Скупштина Србије је 2006. године донела Закон о рехабилитацији лица осуђиваних из политичких разлога. Разуме се да сам одмах поднео захтев да будем рехабилитован, јер сам био жртва политичке осуде. После две године, Окружни суд у Београду је у судском већу којим је председавала судија Наталија Бобот донео одлуку да се мој захтев уважи и правно ме рехабилитовао. Суд је у изреци нагласио да је "очигледно да су одлуке и решења (о забрани "Црвеног краља", отпуштању с посла, кривичном гоњењу) донете из идеолошких и политичких разлога".
Из овог произлази да је мој књижевни рад био идеолошки и политички вреднован и да је мој данашњи књижевни статус последица таквог става државе према мени.
Последица пресуде Окружног суда у Београду требало би да буде ова: Иван Ивановић је неправедно и неправно осуђиван у комунистичкој држави, па му демократска држава враћа сва права и прерогативе које му је претходна ускратила. Што ће рећи и право на националну пензију. Међутим, демократска држава, преко министра Небојше Брадића и његових комисионара Гојка Божовића и Адама Пуслојића, не уважавајући судску пресуду, а самим тим и институцвију независног суда, каже супротно: Иван Ивановић је праведно и регуларно осуђиван у комунистичкој држави, па му не треба вратити што му је одузето. Нема ни право на националну пензију. Не видим да логика антрополошке анализе може бити другачија. То је циркулус вициозус.
Да Читалац не би помислио да је мој став последица увређености, постарала се партократска држава да га потврди сечом судија. Наиме, владајућа партијска коалиција да би дисциплиновала судство одлучила је да отпусти с посла све судије па после изабере само подобне. Међу неподобним судијама нашла се и Наталија Бобот, која је донела решење о мојој рехабилитацији. У сећању ми је да је донела још пресуду о рехабилитацији Драгољуба Јовановића, политичара који је ушао, наивно верујући у комунистичку правду, у прву послератну владу, да би већ после првог супротстављања комунистичкој диктатури добио дугогодишњу робију. Неизбор судије Наталије Бобот јасно поручује да од рехабилитације жртава комунистичког терора неће бити ништа, јер су судије које су донеле рехабилитујућа решења лоше судије и нема им места у правосуђу.
Као писац који је због књижевности доживео погром и кога је судија Наталија Бобот рехабилитовала, узео сам себи право да јавно протестујем због одлуке Високог савета судства да дисквалификује судију људских права. Шаље ли то партократска држава поруку новоизабраним судијама да се ману људских права и да гледају да буду подобни својим послодавцима, односно држави? Или обзнањује да су Слободан Јовановић, Драгољуб Јовановић, Драгиша Цветковић... Драгослав Михаиловић, Иван Ивановић... и толики други знани и незнани, жртве комунистичке идеологије, неправедно рехабилитовани?
Овим антрополошким огледом, полазећи од себе као бића које најбоље познајем, желим да поставим опште питање: Како заштитити човека-грађанина од насиља државе-организације?
направио невиђени бум у Румунији: добио је титулу Doctor honoris causa на Универзитету у Орадеи у Румунији; постао је почасни грађанин градова Плоештија и Сокја, оба у Румунији; носилац је звања Подунавски витез; коначно, почасни је члан Академије Румуније. Јел што је писао и преводио песме! Може ли се то без Удбе, односно Секуритатее?
То све не знам, али знам да ће после тога Пуслојић постати мостобранитељ у циркусу чувања мостова од НАТО бомби.
Ипак, постоји један разлог да Адаму Пуслојићу нисам баш у вољи. У антологији "Читанка српске политичке поезије", коју смо саставили Маринко Арсић Ивков и ја 1999. године, нашла се и једна његова песма (прештампана из "Антологије српске удворичке поезије" Маринка Арсића Ивкова) са насловом "Титово име". У тој песми се Пуслојић диви Титу и обоготворује га. Он Тита воли љубављу која је моћнија од љубави за какву се досад знало; њему је Тито светлост која је више од постојеће светлости. Коначно: Ако има вечности / и ако вечност има име, / име вечности је Титово име. Могуће је да Пуслојић жели данас да сакрије оно што је радио јуче.
Ако макар овлаш погледамо Избор Адамов нових пензионера, видећемо да је то Антологија српске удворичке поезије Маринка Арсића Ивкова! Титић је наградио Титиће!
Милосав Мирковић, "Ми смо Титови": И сејаћемо и жњети баш: / "Ми смо Титови, Тито је наш"!; Перо Зубац, "Тито је наш друг": У Титу свако има и пријатеља и брата, Кад би наша Југославија била девојчица / онда би Тито, био њен тата; Радивој Шајтинац, "И руке створене за руковање": Тито је наша таванска греда, плот, посна земља. Ако овима додамо титиће раније добитнике националне пензије (Радослав Братић, Драган Колунџија, Бошко Ивков...) онда је јасно да су се комунисти вратили на велику сцену српске књижевности.
Дакле, логика антрополошке анализе каже: Гојко Божовић мрзи четнике; Адам Пуслојић воли партизане; а министар - он је тамо где су паре! Мене нема нигде!
Моја прича би овде могла да се заврши: писмом из 2008. као и овим огледом из 2010. године извршио сам харакири и код српских власти могу да се сликам. Међутим, има ту још једна квака: рехабилитација.
Вољно невољно, Скупштина Србије је 2006. године донела Закон о рехабилитацији лица осуђиваних из политичких разлога. Разуме се да сам одмах поднео захтев да будем рехабилитован, јер сам био жртва политичке осуде. После две године, Окружни суд у Београду је у судском већу којим је председавала судија Наталија Бобот донео одлуку да се мој захтев уважи и правно ме рехабилитовао. Суд је у изреци нагласио да је "очигледно да су одлуке и решења (о забрани "Црвеног краља", отпуштању с посла, кривичном гоњењу) донете из идеолошких и политичких разлога".
Из овог произлази да је мој књижевни рад био идеолошки и политички вреднован и да је мој данашњи књижевни статус последица таквог става државе према мени.
Последица пресуде Окружног суда у Београду требало би да буде ова: Иван Ивановић је неправедно и неправно осуђиван у комунистичкој држави, па му демократска држава враћа сва права и прерогативе које му је претходна ускратила. Што ће рећи и право на националну пензију. Међутим, демократска држава, преко министра Небојше Брадића и његових комисионара Гојка Божовића и Адама Пуслојића, не уважавајући судску пресуду, а самим тим и институцвију независног суда, каже супротно: Иван Ивановић је праведно и регуларно осуђиван у комунистичкој држави, па му не треба вратити што му је одузето. Нема ни право на националну пензију. Не видим да логика антрополошке анализе може бити другачија. То је циркулус вициозус.
Да Читалац не би помислио да је мој став последица увређености, постарала се партократска држава да га потврди сечом судија. Наиме, владајућа партијска коалиција да би дисциплиновала судство одлучила је да отпусти с посла све судије па после изабере само подобне. Међу неподобним судијама нашла се и Наталија Бобот, која је донела решење о мојој рехабилитацији. У сећању ми је да је донела још пресуду о рехабилитацији Драгољуба Јовановића, политичара који је ушао, наивно верујући у комунистичку правду, у прву послератну владу, да би већ после првог супротстављања комунистичкој диктатури добио дугогодишњу робију. Неизбор судије Наталије Бобот јасно поручује да од рехабилитације жртава комунистичког терора неће бити ништа, јер су судије које су донеле рехабилитујућа решења лоше судије и нема им места у правосуђу.
Као писац који је због књижевности доживео погром и кога је судија Наталија Бобот рехабилитовала, узео сам себи право да јавно протестујем због одлуке Високог савета судства да дисквалификује судију људских права. Шаље ли то партократска држава поруку новоизабраним судијама да се ману људских права и да гледају да буду подобни својим послодавцима, односно држави? Или обзнањује да су Слободан Јовановић, Драгољуб Јовановић, Драгиша Цветковић... Драгослав Михаиловић, Иван Ивановић... и толики други знани и незнани, жртве комунистичке идеологије, неправедно рехабилитовани?
Овим антрополошким огледом, полазећи од себе као бића које најбоље познајем, желим да поставим опште питање: Како заштитити човека-грађанина од насиља државе-организације?
Видети више:
Нема коментара:
Постави коментар