Сурбита

Сурбита
Виртуелни музеј Сурбита (визија Completariuma)

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋ српским "ЗАВЕТИНАМА"- НЕОПХОДНЕ

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋИ ПОДРШКА „САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНА“

"Заветинама" је потребна свака помоћ!

петак, 30. септембар 2011.

ПУТ ПОД КОЈИМ СЕ СТАЗА УВИЈА / МИРКО ДЕМИЋ (1964)

[Душан  Стојковић ГРАМАТИКА СМРТИ, ПРОЗА IDEM Антологија прозних текстова са темом самоубиства Нашијенци ]
_________________________________________________________________________

Знак препознавања...


       (одломак)


            Ја сам Адам – Нарцис и Самоубица, човјек коме није стало до живота, јер истинског и пуног живота, гледајући са ове старачке позиције, никад и није било.
            Први Адам је најближи непостојању. Штавише, од самог непостојања је отргнут и створен. Зато у Адаму највише има самоубилачког порива, оне силе која се опире новом облику и функцији. Сјеме те силе засијано је у сваком од његових насљедника.
            Претешко је бреме носити се са било којим Адамом у себи. Ни у једном од њих није ми било пространо; сваки ми је био тијесан и несносан. Иако сам побројао читаву галерију, ни један од Адама не пружа нешто вриједно памћења, осим нијемог свје- дочења да је сваки човјек увијек на почетку.
            Била би велика заблуда, међутим, да Адам представља почетак човјечанства, као што би била обмана да означава и његов крај.
            Самоубица сам, аматер, без концентрације и техничког образовања, тих неопходних предуслова да човјек оконча са собом.
            Стојим, трећи пут, пред самоубиством а да за то не ви- дим јасних разлога ... што може да обећава. Што сам више имао разлога да завршим са животом, то ми је мање успијевало да остварим своје намјере.
            Комичан самоубица је већ пола обављеног
посла.
            Први пут сам покушао да се убијем у загребачкој тамни- ци, 1908. године, у току суђења за велеиздају. Сад видим због чега ми није успјело. Помишљао сам да се између мене и њих мора начинити јасна граница, а њу сам видио у крви. Између нас мора пасти крв – био ми је императив.
            Прерачунавао сам се колико моје самоубиство може до- нијети добрих посљедица по „нашу“ ствар, прибојавајући се да ћу умријети а да не оставим трага у свом народу. Занијела ме маш- тарија о величини жртве и њеној љепоти.
            Све су се коцкице савршено склопиле осим оне која је представљала сам чин самоубиства. Падало ми је на ум да раз- бијем главу о зид, али сам се плашио да за то немам снаге. За вјешање нисам имао услова, а ако разбијем прозорско стакло да помоћу њега прережем жиле – буком бих упозорио стражаре.
            Онда сам се сјетио џепног ножића у прслуку. Остао је непронађен захваљујући околности да ме затворски чувари нису детаљно претресли по уласку у ћелију.
            Видјевши колико је оштрица тупа, побојао сам се да не- ћу издржати болове. Сјекао сам кожу и месо, али тетива на руци се није дала. Крв је споро истицала. На крају сам очајнички покушавао да исти тај ножић забијем у грло. Послије тога се ни- чег не сјећам. Пробудио сам се у болничком кревету.
            Други пут, почетком Првог свјетског рата, интерниран сам седам и по мјесеци у осијечку самицу. Онда ме пустише на „слободу“ – у 85. регименту у Балаш Ђармат, а одатле – у Гали- цију, на ратиште.
            Ријешио сам да пребјегнем к Русима, али кад се они поче- ше повлачити – моје наде спласнуше. По заузећу Лавова, потпуно је ишчезла нада о предаји Русима.
            Опет сам одлучио да се убијем.
            Пред зору намјестим пушку на голе груди, ослоним је на зид рова, а цијев наслоним понад срца, и сагнем се да повучем окидач. Како сам се сагнуо, пушка се помјери и ја опалим. Отво- рила ми се огромна рана на плућима.
            Питам се – може ли се послије оваквог живота умријети једном обичном грађанском смрћу?
            И коначно – самоубиство старца. То може да буде само пародија самоубиства! Или је то једини часни излазак из приче?!
            Посљедњи сам од Четворице. Онај сам, дакле, коме је дато да врши редакцију Апокалипсе, и то оне која не плаши оним што ће бити, већ оним што је било. Тек једне од многих апо- калипси.
            Све што је радио човјек, потоњи самоубица, накнадном  памећу га неминовно наводи на помисао како сваки његов потез и мисао у себи носи клицу самоубиства, порив аутодеструкције.
            Да ли је самоубиство рјешење енигме сваког људског живота?
            То је тек обична техничка олакшица којом се окончава један већ давно окончани живот.
            Моја смрт треба да буде егзалтирани акорд, посљедње олакшавање нашег породичног квинтета. Посљедњи акорд једне мелодије, једног извођења, никако окончавање музицирања.
            Хитам, дакле, да то свршим што прије, како не бих имао времена да се запитам да ли човјек на овај начин обиљежава или затире свој животни траг.
            Сви моји и све моје одавно је мртво. На мени је само да ставим тачку.
            Имам седамдесет седам година. Тачно онолико колико је имала наша мајка кад нас је заувијек напустила.

(2008)
            Мирко Демић, Молски акорди, Агора, Зрењанин, 2008, стр. 115-117.
__________________________________________________________
        Изабрано у антологији:  ДУШАН СТОЈКОВИЋ : ГРАМАТИКА СМРТИ: ПРОЗА –IDEM: НАШИЈЕНЦИ, стр. 754 -757.  - ( Издавачи Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре . За издавача Ненад Љубеновић, Никола Костадиновић.  -  Ћошкасте антологије – књига 6. Антологија прозних текстова са темом самоубиства. - Младеновац, 2011. )Видети више:https://znakprepoznavanja.wordpress.com/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0/%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/

Нема коментара:

Постави коментар

Део ресурса Сазвежђа З

ЛИТУРГИЈА