ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА

ОБАВЕШТЕЊЕ И МОЛБА...Овај блог је јаван и доступан под уобичајеним условима свима на свету - до даљњег. Али не и неки други делови Сазвежђа — нису. Заштићени су, приватни — највећи део По.Рт.Ала. Ко има приступ? Заштићеним, и, можда, најзанимљивијим деловима По.Рт.Ала? Претплатници.Сарадници.Добротвори...Власник. За све остале - не. Као утеха, за понеке од оних којима је "Сазвежђе Заветина" остало у лепој успомени, власник је допустио слободан приступ једном мањем броју веб-сајтова уз подршку GOOGLa. - Ова одлука је неопозива. Молимо вас да нам не пишете и не тражите дозволе.

Видети више


Библиотека ПРОТОТИПА

Библиотека ПРОТОТИПА
СУРБИТА(р) ~ прототип слободне и бескрајне енциклопедије "Заветина"

Translate

Претражи ову, и друге незаштићене, јавне локације По.Рт.Ала

ЗАВЕТИНЕ+

ЗАВЕТИНЕ+
ЗАВЕТИНЕ+ Нова серија књижевног листа.Уредници Мирослав и Александар (ЛУКИЋИ) - (2019 - )

петак, 30. септембар 2011.

ПУТ ПОД КОЈИМ СЕ СТАЗА УВИЈА / МИРКО ДЕМИЋ (1964)

[Душан  Стојковић ГРАМАТИКА СМРТИ, ПРОЗА –  IDEM Антологија прозних текстова са темом самоубиства Нашијенци ]
_________________________________________________________________________

Знак препознавања...


       (одломак)


            Ја сам Адам – Нарцис и Самоубица, човјек коме није стало до живота, јер истинског и пуног живота, гледајући са ове старачке позиције, никад и није било.
            Први Адам је најближи непостојању. Штавише, од самог непостојања је отргнут и створен. Зато у Адаму највише има самоубилачког порива, оне силе која се опире новом облику и функцији. Сјеме те силе засијано је у сваком од његових насљедника.
            Претешко је бреме носити се са било којим Адамом у себи. Ни у једном од њих није ми било пространо; сваки ми је био тијесан и несносан. Иако сам побројао читаву галерију, ни један од Адама не пружа нешто вриједно памћења, осим нијемог свје- дочења да је сваки човјек увијек на почетку.
            Била би велика заблуда, међутим, да Адам представља почетак човјечанства, као што би била обмана да означава и његов крај.
            Самоубица сам, аматер, без концентрације и техничког образовања, тих неопходних предуслова да човјек оконча са собом.
            Стојим, трећи пут, пред самоубиством а да за то не ви- дим јасних разлога ... што може да обећава. Што сам више имао разлога да завршим са животом, то ми је мање успијевало да остварим своје намјере.
            Комичан самоубица је већ пола обављеног
посла.
            Први пут сам покушао да се убијем у загребачкој тамни- ци, 1908. године, у току суђења за велеиздају. Сад видим због чега ми није успјело. Помишљао сам да се између мене и њих мора начинити јасна граница, а њу сам видио у крви. Између нас мора пасти крв – био ми је императив.
            Прерачунавао сам се колико моје самоубиство може до- нијети добрих посљедица по „нашу“ ствар, прибојавајући се да ћу умријети а да не оставим трага у свом народу. Занијела ме маш- тарија о величини жртве и њеној љепоти.
            Све су се коцкице савршено склопиле осим оне која је представљала сам чин самоубиства. Падало ми је на ум да раз- бијем главу о зид, али сам се плашио да за то немам снаге. За вјешање нисам имао услова, а ако разбијем прозорско стакло да помоћу њега прережем жиле – буком бих упозорио стражаре.
            Онда сам се сјетио џепног ножића у прслуку. Остао је непронађен захваљујући околности да ме затворски чувари нису детаљно претресли по уласку у ћелију.
            Видјевши колико је оштрица тупа, побојао сам се да не- ћу издржати болове. Сјекао сам кожу и месо, али тетива на руци се није дала. Крв је споро истицала. На крају сам очајнички покушавао да исти тај ножић забијем у грло. Послије тога се ни- чег не сјећам. Пробудио сам се у болничком кревету.
            Други пут, почетком Првог свјетског рата, интерниран сам седам и по мјесеци у осијечку самицу. Онда ме пустише на „слободу“ – у 85. регименту у Балаш Ђармат, а одатле – у Гали- цију, на ратиште.
            Ријешио сам да пребјегнем к Русима, али кад се они поче- ше повлачити – моје наде спласнуше. По заузећу Лавова, потпуно је ишчезла нада о предаји Русима.
            Опет сам одлучио да се убијем.
            Пред зору намјестим пушку на голе груди, ослоним је на зид рова, а цијев наслоним понад срца, и сагнем се да повучем окидач. Како сам се сагнуо, пушка се помјери и ја опалим. Отво- рила ми се огромна рана на плућима.
            Питам се – може ли се послије оваквог живота умријети једном обичном грађанском смрћу?
            И коначно – самоубиство старца. То може да буде само пародија самоубиства! Или је то једини часни излазак из приче?!
            Посљедњи сам од Четворице. Онај сам, дакле, коме је дато да врши редакцију Апокалипсе, и то оне која не плаши оним што ће бити, већ оним што је било. Тек једне од многих апо- калипси.
            Све што је радио човјек, потоњи самоубица, накнадном  памећу га неминовно наводи на помисао како сваки његов потез и мисао у себи носи клицу самоубиства, порив аутодеструкције.
            Да ли је самоубиство рјешење енигме сваког људског живота?
            То је тек обична техничка олакшица којом се окончава један већ давно окончани живот.
            Моја смрт треба да буде егзалтирани акорд, посљедње олакшавање нашег породичног квинтета. Посљедњи акорд једне мелодије, једног извођења, никако окончавање музицирања.
            Хитам, дакле, да то свршим што прије, како не бих имао времена да се запитам да ли човјек на овај начин обиљежава или затире свој животни траг.
            Сви моји и све моје одавно је мртво. На мени је само да ставим тачку.
            Имам седамдесет седам година. Тачно онолико колико је имала наша мајка кад нас је заувијек напустила.

(2008)
            Мирко Демић, Молски акорди, Агора, Зрењанин, 2008, стр. 115-117.
__________________________________________________________
        Изабрано у антологији:  ДУШАН СТОЈКОВИЋ : ГРАМАТИКА СМРТИ: ПРОЗА –IDEM: НАШИЈЕНЦИ, стр. 754 -757.  - ( Издавачи Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре . За издавача Ненад Љубеновић, Никола Костадиновић.  -  Ћошкасте антологије – књига 6. Антологија прозних текстова са темом самоубиства. - Младеновац, 2011. )Видети више:https://znakprepoznavanja.wordpress.com/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0/%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/
Објавио у
Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Nepristojne, neumesne, brišemo...

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

ЛИТУРГИЈА

МИСТЕРИЈА СРБСКОГ КАЛЕНДАРА

Предраг Протић Предраг Протић прије један сат Станислава Вуковић: -МИСТЕРИЈА СРБСКОГ КАЛЕНДАРА-НАСА утврдила мистериозну повезаност србских црквених празника и догађања у свемиру!Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке изадавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност календара и природних појава.То је био календар свих србских држава до 19. века и по њему су писане све повеље, закони, одлуке и облигације међу људима. Реч “календар” вуче корен из нашег језика, јер је ова сложеница настала од две наше речи “коло” и “дар”. Није потребно појашњавати значење ове сложенице. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Србин је од постојања био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене познаје код себе.Зато Срби имају један од најстаријих и најтачнијих календара на свету. О овом календару се врло мало зна и говори мимо круга “посвећених”, јер је готово читав век који је за нама, био “табу тема” и међу самим Србима.Идејним творцима србске фалсификоване историје није одговарало постојање овог календара, јер се он никако није уклапао у њихове тврдње о настанка и опстанку Срба. Наиме, србски календар је досезао толико далеко у прошлост, много дуже од њихове сопствене историје!Србски календар био је званични календар свих србских држава до 19. века и по њему су писане све повеље, закони, одлуке, облигације међу људима, а њега данас званично користи Српска православна црква и он се сматра њеним Уставом, будући да га је још 1119. године у црквени кодекс унео Свети Сава.Он датира од периода винчанске културе, још од 6. миленијума пре наше ере, на шта указује и симбол за време, који је карактеристичан и приказује лук са два пресека. најстарији запис о србском календару јесте један надгробни споменик из овог века, а оно што је занимљиво јесте да је датирање извршено ћирилицом, што показује да је то писмо постојало и пре Ћирила и Методија. Као званични србски календар, уводи га Свети Сава и користио се све до 19. века. До тада је све датирано по њему – књиге, повеље, закони, надгробни споменици, споменици културе, а томе у прилог говори и чињеница да је на Смедеревској тврђави у зидине уклесан датум изградње по србском календару. Многи споменици и манастири датирани су по србском календару. На пример,споменик цару Лазару који је подигао деспот Стефан Лазаревић, најученији човек тог времена. Ту пише да се Косовска битка одржала 6897. године, а то се никако не уклапа у наше сазнање.Најновије истраживање које смо урадили пре две године каже да се у Вујанском манастиру, који се налази између Чачка и Горњег Милановца, налази крст блаженопочившег Патријарха Павла који је датиран по србском календару – рекао је Милан Стеванчевић, најбољи познавалац календара код нас, који се његовим изучавањем бавио скоро 40 година.Према србском календару, година се дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, док зима на Митровдан, 8. новембра. Истражујући даље и тумачећи то са научне стране, ово су два датума када се смењују два годишња доба, што се поклапа и са сунчевим календаром када се мењају енергије.То је потврдила и НАСА, која је установила да се ти велики црквени празници поклањају са електромагнетним променама Сунца.По србском календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра и божанством. Оно је лице које служи србском народу за датирање многих природних појава, као што је, на пример Преображење, а оно се јавља 19. августа. Тада се мењају гора и вода. Да се мења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи “мења се вода”? – истиче Стеванчевић и додаје:Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, запрепастили смо се да се 19. августа мења хемијски састав кише. До тада је кисела, а од тада алкална или неутрална. Питање је како је наш народ знао да се тада мења и састав воде, јер смо ми ово открили уз велика магнетна средства, апарате и инструменте.Година по србском календару почиње почетком априла и усклађена је са грегоријанским, што је заслуга Светог Саве, који је у 13. веку прихватио римско означавање месец дана, како би показао заједништво хришћана. Према протоколу србског календара, прво се показују година, па месец и дан, за разлику од других календара који приказују дан, месец и годину. Оно што је занимљиво јесте да ни један други календар нема такво датирање, али и то да се компјутерска обрада врши по протоколу србског календара.Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке изадавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност календара и природних појава.Према Стеванчевићу, радиће се на новим сазнањима којих има доста, будући да се подаци о србском календару налазе у старим рукописним књигама, које имају велику историјску и научну вредност, а које су однете из земље и налазе се у музејима и библиотекама широм Европе.Метеоролошки сателити доказују да су “горски цареви” без свемирске технологије, после Митровдана некако знали да Сунце смањује активности на северној хемисфери и мудро се повлачи код јатака на зимовање. Народни србски календар на неки начин познаје термине промена електромагнетизма Сунца, а таква прецизност не може бити случајна, јер захтева много знања из космичке метеорологије. Тиме се поново поставља питање неке изгубљене цивилизације.

Бетовенова Девета симфонија. Финале

Изненада улазимо у финално разрешење. То је четврти став, Престо - Аллегро ассаи, Ода радости. Најпре је то оркестарски увод. Почиње страховитим дисакордом који као да брише све иза себе, а иза његовог понављања следе варијације на тему Оде радости, коју је Бетовен написао према тексту Фридриха Шилера. Дуго је Бетовен тражио најподеснији начин да песмом и музиком прикаже величину коначне победе добра над злим. Падали су му на ум и неки наивни усклици (Не, не ово, ја тражим нешто друго, на пример), али се коначно определио за почетни наступ баритона, који након серије варијација и понављања уводног дисакорда, наступа речима:' 'О пријатељи, не ове звуке. Запевајмо умилније и радосније. Овај речитатив баритона прихватају остали солисти и хор, те са оркестром настављају серију варијација на стихове Шилерове Оде. Након једног оркестарског интерлудијума пуног стрепње, хор пева централну партију:
Радости, дивна искро Богова, Кћери поља небеских,
Твојим жаром опијени стижемо до храма Твог,
Када твоја моћ измири и нестане раздор сав,
Сви су људи опет браћа испод нежног крила Твог!.
Серија варијација се затим продужава и доводи до величанствене завршнице. Сви славе Бога, љубав и радост. Музика и оркестрација става је сва у стилу маршевске, морнаричке и војне музике. На крају, солисти, хор и оркестар кличу: Будите загрљени милиони!, чиме је Бетовен коначно потцртао идејну основу свог стваралаштва, наплеменитији узор и идеал човечанства: Превазилажење свих раскола и приближавање народа света. Овај став нема ни праве кулминације ни краја, након Будите загрљени, инструментална кода у жустром Престу, као да прекида музички развој, један прави перпетуум мобиле на тему радости.
Бетовенова Девета Симфонија редовно је присутна на програмима концерата свуда у свету. По правилу се изводи као целовечерње дело, али диригенти према потреби, могућностима, приликама и укусу, могу дело изводити и као финално на конкретном симфонијском концерту. Готово сваки диригент обавезно у својој уметничкој биографији има и по неколико великих извођења овог моћног дела. У свечанијим и празничним приликама, ова се Симфонија готово редовно изводи. На њеним достигнућима, напајали су се и каснији велики симфоничари, као што су били Берлиоз, Лист, Малер, Скрјабин и Шостакович. - више