Три песме / Зоран М. МАНДИЋ

Зокс, из албума за 2010.

КАДА УМРЕМ

Када умрем

Смрт да ме не изда

Црну торбу нек однесу

Не, другачије

Опасно је отворити

Врата на почетку

Да се различитости не би

Разбежале

На тајном месту нека ме

Сахране

Да не знају када

Храним своје јадно

Срце

Мене живог има најмање

Ниједан отворен пут

Није у мени тражио

Ушће

Само пустиња бејах

Унутра

Само појило за животињу

Само жедни радознали

Бедници које нисам пуштао

Унутра

Иза великих закључаних

Врата свака је моја

Песма

У библиотеци смрти

Објављенa

ЕВИНЕ МУКЕ СА НЕЗАДОВОЉСТВИМА

У простору су силуета

лелујају попут текстова са

много граматичких и

правописних грешака

Увек прво лице једнине у

речнику немирења

почев од незадовољства са

линијама телесне геометрије

Пате за бољим повезом горњег

са доњим делом тела у коме

троугласти врт неподношљивих

замки све више губи у игри

значења

Њихова халапљивост личи на

бујице киселих киша

Уморни ратници одавно

заобилазе таква места

Маштовити Адами смишљају

невероватне изговоре како би

бежећи сачували дух својих

аутономија

За разлику од њих песници и

даље претерују

кладећи се на своје сумњиве

победе у борби за награде на

дну љубавног пехара прекривеног

труњем и муљом лирских секрета

Љубав није човеков завичај

говорио је стари тибетански

песник

јер да је тако како би се Адам

избавио из Еденског вилајета

Еве су одувек постојале само у

плићацима Адамових глава

На другим местима брутално су се

претварале у горки говор

незадовољства са оним што не знају

да имају у еротици геометрије и

парфема

Светлост их са подсмехом

заобилази на плажама Старог и

Новог завета

_____________

     

   ŽURBA BEGUNACA

Žurba je sudbina pesme

mnogo slovnih grešaka

nelektorisani izlivi nestrpljenja

Nemar nad ćirilicom u eposi

nečuvenog nasilja engleskog jezika

Pesnici se uvlače u tišinu

prerušeni u begunce

Gde li to oni beže

U kuću osame od pruća izraslog iz

ušiju umora

Možda žure na

poslednje mesto jezika

sa kog nema uzmicanja ni

usred pomrčine okovane kijametom

Ćutanja

Kolona dezertera sve se avetnije

uvećava

Slabi posrću a

nemoćni na kolena padaju

Kome se to

Za koga

mole srpski pesnici

U kakva su im odela obučene  jadne

siluete bez seniki bez jezika