Сени песника Слободана
Стојадиновића Чудеа
 |
| Мандић отвара изложбу у Дому ученика у Сомбору.... |
Из успомена у којима нема празних места
Често се посебна сећања буде
Некада страх некада дрхтања честа
Оне који човеку и човек њима се чуде
Час слика препуна боја час глас
Храпавији од лоше нађене риме
Час јаук над понором за спас
Оних који немају да се бране чиме
Сећања лебде корачају пузе
С једног на други крај разноликог света
Тамо где туга седи за столом сузе
Рађа се и нестаје судбином залутале комете
Песник то рађање носи у крви
Навикнут на муку са нестрпљењем речи
Он је тај који увек може први
Да у сећању буде последњи и први
У дому песме његови су у саркофаг и хан
Дах кроз чије тело струје срце и ум
Путујући крилима поезије као неугасиви сан
Он је ноћ и дан у времену слободан шум
У овој посвети одшелник лирик се враћа
Хоризонт дуге да помилује руком
За такав повратак песма несебично плаћа
Сеобе кроз речи и њиховом муком
Ову успомену разумеће Чуде
И неће му бити тешко да прочита осећања лакоћу
Само да временик пронађе кад крену да га буде
Узјахавши на Пегазу своју самоћу
_________ Драги Мирко, ову песму сам нашао
међу мојим затрпаним рукописима, а коју је Милош Јанковић тражио за Књигу посвета
преминулом песнику Слободану Стојадиновићу Чудеу. Књига је објављена без моје песме,
из разлога што сам мало каснио са слањем. Међутим књиге Заветина су место на коме ништа не касни и не гаси се. Шаљем ти и ове две фотографије, једну заједничку са новосадским песником Драгомиром Шошкићем и друг са отварања изложе познатој сомборској наивној сликарки Иванки Јовановић, која је нажалост премину ла пре више година. Много те поздрављам. Зоран М. Мандић
Нема коментара:
Постави коментар