Сурбита

Сурбита
Виртуелни музеј Сурбита (визија Completariuma)

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋ српским "ЗАВЕТИНАМА"- НЕОПХОДНЕ

ДОНАЦИЈЕ И СВАКА ДРУГА ПОМОЋИ ПОДРШКА „САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНА“

"Заветинама" је потребна свака помоћ!

недеља, 21. фебруар 2016.

Читаво моје дело је шака шодера бачена у велику рупу наше некултуре / Исидора Секулић

Први пут, после 58 година од смрти велике књижевнице, ствари из њеног легата биће изложене у Кући Краља Петра. У непосредној близини њене последње адресе, биће реконструисана соба у којој је окупљала савременике



ДРЖЕЋИ за руку тада младог песника и лекара Миодрага Павловића, 5. априла 1958, на самртној постељи у болници “Драгиша Мишовић”, Исидора Секулић је, опраштајући се од живота, изговорила чувену реченицу: “Читаво моје дело је шака шодера бачена у велику рупу наше некултуре”.
- Ми ентузијасти који се бавимо њеним животом и делом, али и Универзитетска библиотека, која чува њен легат, Фонд “Исидора Секулић”, “Исидоријана” и многа друга удружења - сакупљамо те каменчиће и не дамо да падну у рупу наше некултуре - каже за “Новости” књижевница Лаура Барна, која заједнички са Лидијом Јакшић припрема још једну шаку успомена на најумнију Српкињу: пројекат “Исидора”, у оквиру кога ће у Кући краља Петра на Сењаку бити реконструисана њена радна соба.
Први пут после 58 година од смрти прве жене члана Српске краљевске академије, оснивача, почасног председника Српског ПЕН-а, почасног члана СКЗ и Матице српске, првог председника Удружења књижевника Србије - њене личне ствари, намештај, књиге, документација, биће јавно изложени изван легата, ког је усменим тестаментом завештала Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић”. Изложба ће бити свечано отворена следећег четвртка (25. фебруара) у 19 часова.
- Била нам је замисао да Исидору Секулић, која у овом народу важи за икону српске књижевности, представимо као обичну жену, рањиву и снажну, попут сваког људског бића - објашњава Барна. - Велики је изазов представити је на други начин, приближити је као особу, открити кроз предмете који су иза ње остали ко је она у ствари била. Да бисмо то успели, морали смо да завиримо у њен животни простор.
КОЛЕКЦИЈА СЛИКА- УМЕТНИЧКЕ слике нисмо успели да добијемо јер су оне на конзервацији - објашњавају ауторке поставке. - Имала је сјајна дела Јована Бјелића, Ивана Радовића, Милице Бешевић, Милана Коњовића, Зоре Петровић, која јој је била комшиница. Њих две су се дружиле, а Исидора јој је често отварала изложбе у “Цвијети Зузорић”.
Поставку, која ће Исидору вратити у њен непосредни комшилук (Кућа краља Петра налази се на адреси Васе Пелагића 40, а она је живела у истој улици, у броју 70), уз предмете стално изложене у сутерену Универзитетске библиотеке, где је легат похрањен, чиниће и ствари које се чувају у сефу и трезору:
- То је њен накит, који је углавном бижутерија, али има вредност управо у томе што је припадао Исидори - наставља Лаура Барна. - Сваки од тих предмета из њеног окружења, њен намештај, полица са књигама, сто, чувене кожне фотеље, нешто о њој говоре. Када сам први пут обишла легат, имајући представу о Исидори као аскети, зачудила сам се колико је та соба један врло удобан простор. Део изложбе биће и њени ситни предмети - наочари, мастионица, прибор за писање, али чувена Његошева репродукција коју је држала између два свећњака, секретер, затим њена месингана лампа, коју смо ми назвали “лампа ђурђевак”... Ту су и карте које је скупљала путујући по свету. Она је те разгледнице урамљивала и чувала у библиотеци, а некада их је качила и у ходницима, како би се подсетила, кад уђе у кућу, где је све била. Своју пасију сакупљања разгледница пренела је и на пријатеља Иву Андрића, са којим је имала један необичан однос.
Сви ови предмети су, сматрају ауторке изложбе, натопљени њеном добром креативном енергијом:
- Верујемо да ће захваљујући томе и у Кући краља Петра моћи да се потпуно осети њено присуство. Посебно због чињенице да је живела у непосредној близини, да је када је шетала до града, пролазила овуда. На Сењаку је имао атеље њен пријатељ Тома Росандић, али и сликарка Зоре Петровић. Живели су ту и њој блиски Веселин Чајкановић, у Пушкиновој улици, Мило Милуновић, Жанка Стокић... једна ретка уметничка дружина. У близини је и споменик који је недавно подигнут Исидори, као и Топчидерска црква где је седела бесомучно на клупици без наслона... Тако да се један круг затворио, а нови отворио.
Како нам каже Лидија Јакшић (која је и уредник програма у Кући краља Петра), изложба је и прилика да се оживе Исидорине чувене чајанке у пет, на којима је окупљала значајне личности свога доба, попут дугогодишњег председника САНУ Александра Белића. Увек је задавала теме о којима се разговарало, а после би села за клавир и свирала Шопена.
Прво такво састајалиште писаца, песника, сликара из Београда, али и из Загреба, организовала је још док је живела у Таковској улици, а тај обичај пренела је и на топчидерску адресу. Нарочито је волела да јој долазе млади, међу којима је био и лекар Владета Јеротић, данас једини живи учесник тих скупова, који јој је екцем на очима лечио, између осталог, и лепим речима.
Пред смрт, Исидора је спалила готово сву преписку и рукописе, као и другу књигу посвећену Његошу. Није сачувана ни њена гардероба.
- У другом делу свог усменог тестамента, одевне предмете и нешто новца у обвезницма дала је Црвеном крсту Југославије, тако да ништа од тога није остало сачувано - наставља Барна. - На фотографијама се може пратити како је дивне хаљине имала, а куповала их је путујући по Европи. Путовала је много, готово да нема земље коју није обишла. Отуда и тај епитет космополита, који ју је пратио, а који је био погрдно схваћен.
Исидорин патриотизам, сматра Лидија Јакшић, био је истински, прожет правом љубављу за свој народ и Србију, али увек стављан у контекст света и Европе, и такав би могао бити путоказ садашњим генерацијама. Саговорница нас подсећа и на Исидорине речи: “Национализам је велика и опака ствар, не пита, неће да зна да је космополитизам понајчешће питање културе. Јер је култура само једна у целом човечанству, дакле по нужди космополитска и слава јој што је космополитска и уједињујућа бар она, кад ништа друго није, до данашњих дана.”
КЛАВИР
ПРИЧА о Исидорином клавиру је веома тужна - подсећа Барна. - Исидора је после Другог светског рата, као и многи, била више гладна него сита, и веома тешко је преживљавала тај период. Мислим да је то био најтежи период у њеном животу и тада је била принуђена да прода клавир. Када су дошли да га однесу, она је на клавиру оставила своју партитуру једне Шопенове етиде и изашла из куће. Отишла је ка Раковици. Није желела да се враћа док га не однесу, нити да зна коме је клавир отишао.

ПИСАЋА МАШИНА И РАДИО
БИЛА је поносна на своју ћириличку машину “хернес бејби”- прича Лаура Барна. - На тој машини је откуцана и њена последња воља о томе како би волела да буде сахрањена, која ће такође бити изложена. Било је невероватно колико је “брљала” по тим рукописима. Сваки рад је, уз помоћ индига, куцала у два примерка и тако четири пута. Имала је по осам примерака, које је оловком исцртавала и доцртавала. Увек је мислила да ће то негде нестати, па је волела да има резерву. Ти рукописи се данас чувају у САНУ. На радију, који изгледа као кутија, нарочито је волела да слуша Радио Београд. Уживала је у интерпретацијама Јехудија Мењухина и у Малеровим делима. Знала је да клечи затворених очију поред радија слушајући неку симфонију.
Исидора се враћа на Сењак

Нема коментара:

Постави коментар

Део ресурса Сазвежђа З

ЛИТУРГИЈА