Небески архипелаг Госпође Су Танасковић

Ко је Госпођа Су Танасковић?  Власник и аутор блога  TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI   , који је достигао посећеност  623.455 прегледа! (податак преузет са блога 15. фебруара 2015. Око 16. Часова по средњеевропском времену).  Ауторка је по образовању архитекта, тј. универзитетски професор, а по вокацији песник и есејиста, естета. Верујуће биће. Живи у Београду. Родом је из Чачка.

Исто тако,  Госпођа Су Танасковић има и свој  ГООГЛ профил. GOOGL+ (Сузана Танасковић,  49 пратилаца, 2 круга, 7.467.043 приказа ).

Али, и тај Гоогл профил и споменути блог су, из неких необјашњивих разлога, упркос својој планетарној популарности – напуштени, чини се. Сигурно да постоји јак, лични разлог за ово напуштање, или  закључавање. 

Шта се то догодило пре недеље 21. Априла 2013. године, када је Госпођа Су написала на свом блогу „И ЗА КРАЈ“    стихове  Angelusа  Silesiusа Kerubinski putnik, VI, 263, 1675.:

"Пријатељу, сад је доста. 

Ако још желиш читати,

Иди и сâм буди запис 

и његов смисао." 

Овим речима је  „запечатила“ свој  врсни блог, - неком врстом своје загонетне поруке свима онима који су посећивали њену занимљиву интернет локацију. Ништа није избрисала, напротив. Све оно што је публиковала, препоручивала, остало је и даље доступно. Ту су у целини и ЧЕТИРИ КВАРТЕТА - Т.С.Елиота.  Ту је, са десне стране, одмах испод заглавља блога, и овај запис: цитат, стихови  Св. Августина:

"Ако ћутиш - ћути из љубави. 
Ако говориш - говори из љубави. 
Ако опомињеш - опомињи из љубави. 
Ако опрашташ - опрости из љубави.
Унутрашњи корен нека буде љубав,
Из овог корена може да израсте само добро.”

Израстао је и још увек расте, иако је напуштен,  у својеврстан  Небески архипелаг.  Знам на стотине српских блогера, можда их има и више, који сањају недостижан сан -  да имају макар делић посећености својих локација, који је госпођа Су постигла – тако се чини – ко од шале. Су Танасковић би могла бити пример многим блогерима – у много чему.

У своје сам време покушавао (пре неколико година), да на свој начин  охрабрим  Госпођу Су, правећи на  WORDPress-u  један мањи сајт  посвећен, поред осталог, и   њеним стваралачким импулсима  и душевним даровима,  и оној другој неоткривеној и непрепознатој друкчијој Србији, али изгледа да то није била ни довољна,  ни довољно убедљива подршка ( ПУТЕВИ СРБИЈЕ ) .

Огромну је духовну енергију и радозналост Госпођа Су уложила у споменуте две интернет- локације; видео сам је неколико пута у животу, и увек сам имао леп утисак, тј. да је она ретко биће које не каже све што зна, не чини све што може, не верује у све оно што чује, не даје све што има, не жели све што нема... Њен деда, како сам разумео, ако сам добро разумео, по повратку из немачког заробљеништва, као краљев официр, није се активирао у новој Титовој војци, него је - поносан какав је био - прихватио доживотну муку. Више пута ми је причала о својој стогодишњој баки, која је и у дубокој старости сачувала бистру памет и присност. Са каквим је одушевљењем причала о народној архитектури у селима на југоистоку Србије, испод Старе планине... Није је живот мазио и није јој ишао на руку. Румуни имају једну добру пословицу: Колима памети потребно је двоје кола среће! То баш као да је изречено за Су, за све паметне и душевне жене овог света...

Ако је напустила своје трагове ка сопствености, и сад понекад помислим са тугом, зашто их је уопште покретала блог? Обичан народ зна: Човек не може проћи а да не остави трага... 

Можда је Госпођу Су  одбио овај и овакав свет налик на Нојеву барку : мало људи, али много животиња?  - Б. Т.