ПРОБУДИ СЕ / Зоран М. МАНДИЋ

Слике из Мишљеновца, лето 2013. Фотодокументација Заветина

Откачени у функи звуку са

Вивладијевом музиком страсти

Остави себе увек на

Другом месту

Сети се Исуса и када

Немаш шта да му повериш

Буди, буди

Буди се

Исцепај мајци дрва

Док те саветује причај са

Ватром коју је запалила

Зашто се покушаваш уклопити

Ако ти је Бог дао да се истичеш

Не брини о оном што пишеш

Поезија чека твоје лудости

Плеше с тобом у дивљини док

Уплашени првак романтични заблуда

Шапуће

Другачије, само другачије

Ходај бос мокром ивицом хладне

Плаже

Када си усамљен говори да си срећан

ЗАВЕТНИ САВЕТ НЕВЕРНИЦИМА / Зоран М. МАНДИЋ

Призор са Радана, источна страна, новембар 2013, смимак Шолетове сестре М. С.

(У дијалогу са аутобиографијом)

Не везивати се ни за кога

Да би могао изаћи из своје коже и

Вратити се себи

Усред јутра на писту

Са које ћеш полетети у мизеран

Остатак веровања о постојању

Непостојања

У књизи о принципима сумње

Затворено је поглавље

Језика у коме се укрштају последњи

Путеви уобручене прилике за

Бекство из опере осврта на

Мистерију цвркута

За то мишљење увек је потребно

Сазнање о улози Бога о

Веровању да свет не може да се

Не мења да је испод темеља

Сваког здања неимар са

Десет прстију Десет божијих

Заповести зато

Не излази лаковерно из себе да би

Гледао како неверници сулудо броје

Кораке јадног плеса са незнањем

РАЗВОЈНА ПЕСМА ИЛИ СКИЦА ЗА ЊЕНУ ОРГАНСКУ ВЕРЗИЈУ / Зоран М. МАНДИЋ

Зокс на "Шумадијским метафорама"

Песми не требају органи
Када дише у њеној души се
Сустижу мали светови
Налики цвркутима
Испалим из кљунова нејаких
Птица
Негде на врху неба
Трибина на којој
Бог чита жалбе себичних
Неверника
Изгубљених у гужви линија
Уз помоћ којих геометри
Премеравају двориште
Са чијих мансарди тече
Мисао песника
усредсређеног на писање
Плана потраге за птицама
Које одбијају да лете
Варају се архитекте и физичари
Који пребрзо старе у тражењу
Грешака распеваних облика над
Патњом Дунава за женским
Облинама
Ој Мораво
Пева Ибар у мрежи пољубаца
Саве на њеном путу за Београд
Срби не тугују за Европом
Они добро знају да
Револуције немају шта да
Траже у поезији
Поезија од њих доживљавала
Мождане ударе због којих уве
Умире млађа

У Апатину на водостају Дунава
од 746 цм
У уторак, 11. јуна 2013. г.

ИЗ УСПОМЕНА БЕЗ ПРАЗНИХ МЕСТА / ЗОРАН М. МАНДИЋ

Сени песника Слободана Стојадиновића Чудеа

Мандић отвара изложбу у Дому ученика у Сомбору....

Из успомена у којима нема празних места

Често се посебна сећања буде

Некада страх некада дрхтања честа

Оне који човеку и човек њима се чуде

Час слика препуна боја час глас

Храпавији од лоше нађене риме

Час јаук над понором за спас

Оних који немају да се бране чиме

Сећања лебде корачају пузе

С једног на други крај разноликог света

Тамо где туга седи за столом сузе

Рађа се и нестаје судбином залутале комете

Песник то рађање носи у крви

Навикнут на муку са нестрпљењем речи

Он је тај који увек може први

Да у сећању буде последњи и први

У дому песме његови су у саркофаг и хан

Дах кроз чије тело струје срце и ум

Путујући крилима поезије као неугасиви сан

Он је ноћ и дан у времену слободан шум

У овој посвети одшелник лирик се враћа

Хоризонт дуге да помилује руком

За такав повратак песма несебично плаћа

Сеобе кроз речи и њиховом муком

Ову успомену разумеће Чуде

И неће му бити тешко да прочита осећања лакоћу

Само да временик пронађе кад крену да га буде

Узјахавши на Пегазу своју самоћу

_________ Драги Мирко, ову песму сам нашао међу мојим затрпаним рукописима, а коју је Милош Јанковић тражио за Књигу посвета преминулом песнику Слободану Стојадиновићу Чудеу. Књига је објављена без моје песме, из разлога што сам мало каснио са слањем. Међутим књиге Заветина су место на коме ништа не касни и не гаси се. Шаљем ти и ове две фотографије, једну заједничку са новосадским песником Драгомиром Шошкићем и друг са отварања изложе познатој сомборској наивној сликарки Иванки Јовановић, која је нажалост премину ла пре више година. Много те поздрављам. Зоран М. Мандић

Три песме / Зоран М. МАНДИЋ

Зокс, из албума за 2010.

КАДА УМРЕМ

Када умрем

Смрт да ме не изда

Црну торбу нек однесу

Не, другачије

Опасно је отворити

Врата на почетку

Да се различитости не би

Разбежале

На тајном месту нека ме

Сахране

Да не знају када

Храним своје јадно

Срце

Мене живог има најмање

Ниједан отворен пут

Није у мени тражио

Ушће

Само пустиња бејах

Унутра

Само појило за животињу

Само жедни радознали

Бедници које нисам пуштао

Унутра

Иза великих закључаних

Врата свака је моја

Песма

У библиотеци смрти

Објављенa

ЕВИНЕ МУКЕ СА НЕЗАДОВОЉСТВИМА

У простору су силуета

лелујају попут текстова са

много граматичких и

правописних грешака

Увек прво лице једнине у

речнику немирења

почев од незадовољства са

линијама телесне геометрије

Пате за бољим повезом горњег

са доњим делом тела у коме

троугласти врт неподношљивих

замки све више губи у игри

значења

Њихова халапљивост личи на

бујице киселих киша

Уморни ратници одавно

заобилазе таква места

Маштовити Адами смишљају

невероватне изговоре како би

бежећи сачували дух својих

аутономија

За разлику од њих песници и

даље претерују

кладећи се на своје сумњиве

победе у борби за награде на

дну љубавног пехара прекривеног

труњем и муљом лирских секрета

Љубав није човеков завичај

говорио је стари тибетански

песник

јер да је тако како би се Адам

избавио из Еденског вилајета

Еве су одувек постојале само у

плићацима Адамових глава

На другим местима брутално су се

претварале у горки говор

незадовољства са оним што не знају

да имају у еротици геометрије и

парфема

Светлост их са подсмехом

заобилази на плажама Старог и

Новог завета

_____________

     

   ŽURBA BEGUNACA

Žurba je sudbina pesme

mnogo slovnih grešaka

nelektorisani izlivi nestrpljenja

Nemar nad ćirilicom u eposi

nečuvenog nasilja engleskog jezika

Pesnici se uvlače u tišinu

prerušeni u begunce

Gde li to oni beže

U kuću osame od pruća izraslog iz

ušiju umora

Možda žure na

poslednje mesto jezika

sa kog nema uzmicanja ni

usred pomrčine okovane kijametom

Ćutanja

Kolona dezertera sve se avetnije

uvećava

Slabi posrću a

nemoćni na kolena padaju

Kome se to

Za koga

mole srpski pesnici

U kakva su im odela obučene  jadne

siluete bez seniki bez jezika

МИРИС АПРИЛА У ПОЖАРЕВЦУ / Зоран М. МАНДИЋ

Почели смо са Џонијем

Он реферисањем делова приче о менаџеру

Свуда около

Испод небеског осврта на

Егзистенцијални видик

Као у Фасбиндеровим филмовима о

Маштању маште

Окупација Паланке у раскораку са

Циљевима предизборне хистерије

Покушај сећања на нека припадајућа

Лична имена на

Милоша, Миливоја, Васу

Губила су се у ритму грешака

Историјског памћења после

Другог Џонија

Конкретни свет је почео да личи

На грешника који је своје тело

Заборавио у хотелском ресторану

Морава, Млава и Дунав у

Браничевском округу

Незаинтересовано се врте у лажном речном

Кругу

Муке са Џонијем горе су од седења у

Забели у

Надама једних и сумњама других да ће

Успети у подучавању доктора историје и

Вечитих апсолвената

Један ветеринар ми је несебично на махове

Отварао прозоре запуштене куће тренутка

Разумео сам његову навијачку помаму за

Сликама самопрокламоване мисије на

ТВ

Били су то невешти нацрти антислика који су

Родитељским рукам из њега гурали оно

Што је хтео да каже

Џони је пригушено варирао и ову песму о

Граду

Помоћни есеј о неподношљивом сукобу

Лирских ентеријера са прозним екстеријерима песме

Запис о граду чини хипертонични насртај на завесе из

Потемкинових села Лас Вилајета

Те ноћи

Дунав ми је у сну шапутао тајне о својим љубавним

Мукама са Моравом и Млавом

У једном тренутку хистерично је узвикнуо

Путниче

Само незналицама Џони је најбољи кандидат за

Градоначелника

Будећи се увлачио сам се у тело на путу до

Локалне аутобуске станице

Пожаревац је одавно буднији симбол од себе

Муче га једино ожиљци тетоваже на чију

Ужарену плотну у овој мојој нервозној песми је

Сео са голим дупетом

Али чему његова нервоза што ту исту

Писану творевину посвећујем његовом

најбољем менаџеру у оставци

Записујем и овај коментар

Да је град

Сваки Пожаревац бољи

Лоше написани романи о њему

Продавали би се као хотелске папуче а

Пожари би морали у хитне преговоре са водом

Са искуством стрпљења на које је Христос

Обавезао Јуду и Тому

Мирис априла у Пожаревцу подсећа на пола века

Трагања за дизајном флаше у коју један литерарни

Петровчан са Млаве жели да успе све своје

Непарне и парне неостварене снове

Изневерити април у Пожаревцу је грех већи од

Нероновог када је запалио Рим да би

Зазидао себе у миту без сваке садашње И будуће прође

Чак и на игралишту лутака

Лепо је распитивати се у Пожаревцу о пречицама за

Костолац, Мишљеновац и Велику Плану за

Места у којима су кумови отварали изложбе заовама

Један Пожаревац је у Србији

Мањак њеног вишка разумевања себичних подела на

Боје или како Платон опањкавајући Државу у Политици рече

Себичних боја подела

Кладим се да ће моји читаоци дуго живети од

Продаје Књиге градова у којој Џони вокеровски ужива у

Саграђеној брвнари са овчарником и млином за маглу

Одлазиће они код њега на биковину И пастрмке

Ако посте

У тој истој кући Џони неталентоване песнике и секретаре

Републичких изборних комисија служи баклавама

У Пожаревцу и на Госпођином виру, априла 2012. год.

ВРЕДИМ ОНОЛИКО КОЛИКО ЗНАМ ДА ВОЛИМ ПОЕЗИЈУ / ЗОРАН М. МАНДИЋ

Мирајна Штефаницки: СТИХ ЈЕ МОЈЕ ВЕСЕЉЕ, Бистрица, Нови Сад, 2013. год.

           Када у поступку самеравања избора из архива корена емоција и идеја своје поезије писац посегне за фигуром мозаика да би кроз магични флуид његове унутрашње аркитектуре имагинирао матрицу нове и прекомпоноване језичке заједнице њених мапираних и меморисаних одраза, онда читаоцу, као дар, следи да са великим задовољством утоне у уживање доживљаја поновног читања резимеа пишчевих песама од пре и од данас.Карактер афирмације тог задовољства неспорно је нашем актуелном савременом песничком читалаштву понудила истакнута новосадска песникиња МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ (1954) објављујући избор из своје поезије под заједничким насловом СТИХ ЈЕ МОЈЕ ВЕСЕЉЕ (92стр.). Реч је избору, који у себи сабира осећања, слике и сцене песма наслоњених на пет песникињих књига поезије објављених у временском распону од скоро две деценије: Између очију и руку (1993), Ноћи жене мајуркиње (1995), Вести о мени (1997), Непреболнице – песме мајке војника (2000)  и У сну жалфије (2007), а у коме из вибрација и таласа волуумена сасвим нове поетичке коммпозиције израња распоред три новоименована поглавља – Булка уроњена у сунце, Стих је моје весеље и Чежња уроњена у плаво.

          Пажљивом познаваоцу поезије Мирјане Штефаницики неће промаћи ни једна од битних чињеница, које у овом избору додатно, тог истог читаоца, фокусирају на меридијане узбудљиве лирске “причу” његовог сабраног емоционалног колорита. У коме је свака песма, сваки њен ред, изнедрен из истине по којој је исконски песник, како је то сликовито записао Бранко Миљковић, онај који у другима лечи болест од које сам умире, певајући да небисмо били сами, а нисмо сами само кад певамо, као то сетно записује Боро Капетановић. Зато кључ овог песничког здања треба потражити у песми Стих је моје весеље. У песми која је главни носач поетичког комплекса истоимене књиге, у песми у којој песникиња изговара антологијско признање – Вредим онолико колико знам да волим поезију, или колико је Стих моје весеље. У тој и таквој монолшкој размени речи са хартијом песникиња сугестивно гради метафорички монолит иконичне фигуре благослова поезије, настојећи при том, да андићевски, јавом и сном незаустављиво траје у рефрену немира и евокација живота. И то, у коме расплет њених мисли тражи благослов за бесмртну поезију, да јутро не би било празно, као то одзвања из једне од њених антологијских исповести. У оквирима жудње за таквим благословом песникиња буди своја сећања и онај мирис њихове музике, који брани њен песнички его од обесхрабљености алтерега да проговори о ожиљцима који, са мајурским виноградима под месецом певају тужне песме.

Ова књига ће остати упамћена и по покушају “реанимације” зборника поезије Сто песама, али и по, на једном месту, сабраних песничких и критичких гласова: Мирослава Антића, Јасне Мелвингер, Татјане Делибашић, Ралета Нишавића, Ксеније Катанић, Рајне Глиншек и свих оних, који су се одлучили да речима својих читалачких утисака допринесу чујности песничког гласа Мирјане Штефаницки. Посебну драж ове књиге чини анекс у чијој се рубрици налазе критичко-рецензентски текстови, осврти и писма песникиње, који у извесном смислу, симболизују дух способности њеног промишљања стваралаштва песника и сликара, који су изразили и нашли поверење у њеним речима.

ЕВИНЕ МУКЕ СА НЕЗАДОВОЉСТВИМА / ЗОРАН М. МАНДИЋ

У простору су силуета

лелујају попут текстова са

много граматичких и

правописних грешака

Увек прво лице једнине у

речнику немирења

почев од незадовољства са

линијама телесне геометрије

Пате за бољим повезом горњег

са доњим делом тела у коме

троугласти врт неподношљивих

замки све више губи у игри

значења

Њихова халапљивост личи на

бујице киселих киша

Уморни ратници одавно

заобилазе таква места

Маштовити Адами смишљају

невероватне изговоре како би

бежећи сачували дух својих

аутономија

За разлику од њих песници и

даље претерују

кладећи се на своје сумњиве

победе у борби за награде на

дну љубавног пехара прекривеног

труњем и муљом лирских секрета

Љубав није човеков завичај

говорио је стари тибетански

песник

јер да је тако како би се Адам

избавио из Еденског вилајета

Еве су одувек постојале само у

плићацима Адамових глава

На другим местима брутално су се

претварале у горки говор

незадовољства са оним што не знају

да имају у еротици геометрије и

парфема

Светлост их са подсмехом

заобилази на плажама Старог и

Новог завета

Зокс нешто смишља?