НАСПРАМ ЧУДА
Чуда не
бирају време
Места
Она у
интелектуалној драми
Налазе лица
На која ће
пренети светлост и њом
Обасјати
машту
Стидљивог
цртача кругова на води
У њој
стидљивог
песника који сриче стихове о
одговорности
светлости
који пуном
реченицом обједињује причу
о случају и
не жали се
непокорним речима и
не посеже за
предметима
Један од њих
увек ће на крају остати да
Преслика
предмете
За друге
Који неће
стићи
У чијем ће
будућем искуству у
Облику праха
личити на мрљу
Личити на
прашину
Бити
непокретан део зида
Чуда не
бирају преграде
Она их
даривају еху молитви
Које
развезују језик и наде везују за тег
Који ће их
одвући на дно дубина
На дно мрака
Где чуда
тајно силазе по своју
одговорност
ГУМИЉОВ*
Страшна је то вест:
Када те
убију
Када
самообешен клечиш крај неког
ђубришта
У тамном
делу града, у тамном оделу
Још
страшније је
Када те неки
тада још нерођени централни
комитет
оглашава
невиним (живим)
када те
преводе, цитирају, рекламирају,
продају
Најстрашнији
је пуцањ с леђа
и то у
потиљак
да не видиш
пријатеља
читаоца
велико јуче
што ти данас тако на мало суди и
пуца с леђа
кроз наслов
песме
Страшна је
то вест:
Кроз проред
када те више
нема
Када не
можеш да завршиш песму
Која је
убици гледала у очи
___
* (За ову песму Зоран М. Мандић је 1988. године добио награду ВУКОВИ ЛАСТАРИ, која му
је свечано додељена у Тршићу у оквиру одржавања ВУКОВОГ САБОРА.)
Нема коментара:
Постави коментар