DVA VAN GOGA I JEDAN GAVRAN
(nenapisana
istorija puta za sabirni centar)
Negde između dva obrušena doka vremena
u kući matorog gavrana stari
Van Gog
užurbano pakuje nacrte poslednjih slika
Danim gladan
iscrpljen i žut u rovovima uspomena
neumorno traga za vodom
Kopa bunar
Njegov ašov snagom keltskog koplja
probija slojeve snova
U zemlji priključenoj na
veštačko disanje kraj čijeg postrojenja
Mladi Van Gog hrani tek izleglog gavrana
Ova slika je svedok patnje za razlikom
u vremenu
bez koje pesma liči na ugaženu ponjavu iz
napuštenih kuća
sazidanih u blizini obrušenih
dokova vremena
Negledani prostor se
pretvorio u roba kopača bunara sa
Van Gogom u mislima
Za štafelajem
Vreme bez tla okačeno na obrušene
dokove prljavog vazduha poriče
vezu sa vodom, gavranom i keltskim kopljem
U poricanju ni reči o starom i mladom Van Gogu
Ni reči o sudbini kotrljanja pesme od trpeze
za
gavrana do Van Gogovog bunara u kopanju
Žedni ekspresionisti nasrnuće na preostale
Templare
na egzibicioniste zaposlene u firmama prostora
Tamo gde je svet utamničen u čelijama nestanka
Spašene slike nema ko da postavi u nespašenoj
galeriji slepog lavirnita
Smrt u svemu štiti svoj račun
propalim okolnostima nudi kraći put do
sabirnog centra
Konačno mogu da prednjače samo gladni
iscrpljeni i žuti kopači bunara
Dva u jednom Van Goga traže večni put do vode
Od gladi umiru pesnici i lopovi hrane za
gavrane
Čitaoci više ne postoje
Životi reči su nestali u potopima pisma
Nekoliko zapeta je isplivalo na tačku prostora
ali
gladni gavran ih je pojeo sa mrvama i mravima
iz
neiskopanog Van Gogovog bunara
Pesma je konačno odjavila svoj boravak u
rečima
Na ivici prizora
Strelci smrti nišane
jednim metkom u van gogove i gavrana
Zajedno
Rečima je mnogo ranije presuđeno
Ali
Šta sa vremenom u koje niko ne puca
Dokada sa prevarantima šekspirovih predstava u
rezervi
Zar o tome Homer nije divljao u svojim
opomenama
Neko reče potčini se a
Hristos
Odluči se
 |
| Zoks na Baš čaršiji, 2008. |
ZABORAVLJENI PRATEKST
(Iz
istorije smrti poezije)
Pokušavam da saznam – ko sam.
Tragam.
Istorija porodice savršeno je zamršena.
Mit razlike obrnuto je postavljen u
odnosu na moć razmevanja jednakosti.
Posrćem u biljkama nemoćan da isteram
životinju iz sebe.
Osećanja varaju.
Prevara je svedeni oblik izgubljenog
uputstva za opstanak.
Bog se nije šalio na početku.
Ne čini to ni sad.
U problemu su njegovi glasnici i čovek
zaštitnik sebičnosti.
Poezija nije garant postojanja lirskog
mesta u pratekstu.
Prezaposleno Sunce troši poslednje
zalihe videla.
Zamena je nadvisila razmenu tela.
Proći sve sam.
Pretrčati ponor iznad jezivog položaja dna.
Umaći prvo sebi.
U času umiranja osloboditi zaloge.
Smrt je poziv na mir.
O kraju raspredaju glupi tumači detalja.
Rak je bogastvo – ne bolest.
Bol je okvir nadmoći neznanja.
Evo primera –
Savršenstvo muzike distancirane od
lingvističkog paradoksa reči i njenog
umrežavanja u sivilo dosade rečenice.
Možeš da budeš iako se ne zna – ko si.
Jednostavno više promiče.
U složenom manje.
Jednom će se saznati nešto što tajna sebično
prisvaja.
Sam se sebi događaš.
Нема коментара:
Постави коментар