Планери светских ратова - Илуминати

(Одломци из Пикеовог писма)

„Први Светски рат мора бити остварен како би омогућио Илуминатима да збаце с положаја моћи руске цареве и тиме Русију учине тврђавом атеистичког комунизма. Разилажење и неслагање између британског и немачког царства, узроковано агентима Илумината, биће узето као повод за тај рат. На крају рата успоставиће се комунизам како би се преко њега уништиле и друге владе и ослабио утицај религија.“

Тајна полиција Србије током 19. века

Познаваоци историје препознаће да су политички савези Енглеске с једне стране и Немачке с друге (сковани између 1871. и 1898. г. од стране Ота фон Бизмарка, су-заверника Алберта Пикеа), били инструмент за произвођење првог светског рата.

„Други Светски рат биће подстакнут искориштавањем разлика између фашиста и политичких циониста. Тај рат треба би требао за последицу да има уништење нацизма, те јачање ционизма у тој мери да омогући успостављање суверене државе Израел у Палестини.

Током другог светског рата међународни комунизам мора постати толико јак да буде противтежа хришћанству, које ће бити обуздано и држано у позадини све до момента када ће се употребити за коначну социјалну катаклизму.“

Након другог светског рата, комунизам је ојачао у толикој мери да може да преузме слабије владе. На потсдамској конференцији 1945.године, Труман, Черчил и Стаљин су једноставно предали велики дио Европе Русији, док је на другој страни света заоставштина рата с Јапаном помогла да талас комунизма продре у Кину.

„Трећи светски рат мора бити подстакнут искориштавањем различитости, проузрокованих „агентуром Илумината“, између политичких циониста и вођа исламског света. Рат треба да буде вођен на такав начин да се Ислам (муслимански арапски свијет) и политички Ционизам (држава Израел) међусобно униште.

У међувремену, остале нације, ће се још једном поделити по том питању, биће присиљене да се боре до тачке потпуне физичке, моралне, духовне и економске исцрпљености… нахушкаћемо нихилисте и атеисте; испровоцираћемо огромну социјалну катаклизму која ће својим страхотама народима јасно показати учинак потпуног атеизма, извор дивљаштва и најкрвавијег превирања.

Тада ће широм света грађани, принуђени да се бране од револуционарних светских мањина, истребиће уништаваче цивилизације, и гомиле, разочаране хршћанством, чији ће деистички дух од тог тренутка бити без смера и циља, жудећи за идеалом, али не знајући на шта усмерити своје обожавање, примиће истинско светло кроз универзалну објаву чистог Луциферовог наука који ће напокон бити изнесен пред јавност.

Та ће објава бити резултат општег реакционарног покрета који ће уследити након уништења и хршћанства и атеизма, оба истовремено побеђена и искорењена“ , стоји у писму.

“Рат се састоји у томе да се људи, мада једни друге не познају, међусобно убијају на заповед људи који се врло добро познају, а узајамно се не убијају“,  рекао је Алберта Ајнштајн који је у пар сажео читаву заверу која се надвила над човечанством, зато што смо ми то допустили!
        
      (Преузето: Шта то пише у масонском писму?)

Говорећи о великом утицају, који је руска емиграција имала на развој наше културе, образовања и друштва, директор МЦ "Одбрана", пуковник Стевица С. Карапанџин, подсетио је како су овде живели потомци Суворова, Пушкина и Љермонтова, а нашу средину богатили и уздизали многобројни академици, архитекте, лекари, војни стручњаци...

Патријарх Иринеј отворио изложбу / М. А. К. | 31. март 2016. 21:15 | У Дому Војске представљен 121 експонат - документи, фотографије, плакати, новине, који сведоче о времену када се, склањајући се од револуције, на овим просторима населило 40.000 Руса

Фото А. Стевановић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Иринеј: Бојим се да је касно за Грачаницу
• 
  Састанак премијера и патријарха: Црква чува народ

• Патријарх Иринеј: Ми, Срби, немамо ближе од Хрвата
• Кардинал Пуљић Иринеју: РС није Божја правда
• Патријарх Иринеј: Можда још није време за посету папе Србији

ИСТОРИЈСКЕ везе Русије и Србије нису само везе два пријатељска народа, јер смо ми једнокрва и једноверна словенска браћа. Руски народ нам је помагао увек када смо били у најтежим приликама, и на томе им морамо увек бити захвални и одржавати те братске везе. Ми Срби имамо ту ману да заборављамо, често и оно што се тиче наше коже, али као што не смемо да заборавимо оно што се десило са нашим народом, тако никада не смемо да заборавимо и оно што је руски народ учинио за нас, своју браћу словенску.

Патријарх српски Иринеј овим речима у четвртак је отворио изложбу "Српска православна црква и руска емиграција (1920-1940)" у Свечаној сали Дома Војске Србије. Отварању поставке, настала из сарадње Архива СПЦ и Медија центра "Одбрана", присуствовао је и руски амбасадор Александар Чепурин.

У малој сали галерије Дома Војске представљен је 121 експонат - документи, фотографије, плакати, новине, који сведоче о времену када се, склањајући се од буре револуције, на овим просторима населило 40.000 Руса, а међу њима је било свештеника и црквених великодостојника. Изложена грађа из Архива СПЦ посвећена је 80. годишњици упокојења митрополита кијевског и галицког и предстојатеља Руске православне заграничне цркве Антонија Храповицког (1863-1936).

- Руска емиграција на Балкану представља историјски феномен који последњих деценија све више привлачи пажњу историчара - истакао је аутор изложбе и каталога, директор Архива СПЦ Радован Пилиповић. - Руска емиграција, свештенство, богослови и верници донели су православним Србима своју особиту побожност, вековима освештану и обичајима потврђену. Та специфична "руска душа" уткала се у живот уједињене и обновљене Српске патријаршије у 20. веку, потврдивши још једном да су српско-руске црквене везе нераскидиве и потврђене у тешким временима за оба народа.

Говорећи о великом утицају, који је руска емиграција имала на развој наше културе, образовања и друштва, директор МЦ "Одбрана", пуковник Стевица С. Карапанџин, подсетио је како су овде живели потомци Суворова, Пушкина и Љермонтова, а нашу средину богатили и уздизали многобројни академици, архитекте, лекари, војни стручњаци.

ВАРНАВА ПОКРОВИТЕЉ ИЗБЕГЛИЦА

ПАТРИЈАРХ српски Варнава био је прави покровитељ руске црквене емиграције и руских избеглица - подсетио је Пилиповић. - Положај руске цркве у целини га је погађао, а његова посредничка улога у мирењу црквених представника руског зарубежја била је искрена и добронамерна. Такође, и прогони у Совјетском Савезу били су предмет првог патријарховог обраћања српској пастви, о Божићу 1930. године

Патријарх Иринеј отворио изложбу

Старим или новим путевима? /Светислав Стефановић

Старим или новим путевима?

Отаџбина, 28. 07. 1935.

Ако у дубине наших свести заронимо и запитамо се: како смо досад градили Југославију, какве јој чуваре дали, и како ћемо убудуће да је градимо и са каквим чуварима, и ако са пуном свесношћу и одговорношћу погледамо иза себе и око себе, видећемо да смо врло лоше изграђивали Југославију, и мало јој дали достојних градитеља и чувара, а много апостата, отпадника и ренегата. Чак и међу оним људима и генерацијама које су је стварале.

                Прво ренегатство и отпадништво било је оно кукавичко и бедно напуштање самог имена Југославије, одмах при образовању уједињене отаџбине. Било је то време када сам у Београду био скоро усамљен али, свакако, један у малом броју оних који су се до краја борили за име Југославије, јер сам веровао да то име није само назив земље и државе, него је симбол нације, залога јединства, и не само аманет најбољих духова прошлости него и императивни захтев садашњости и будућности.

                Са напуштањем имена дошло је, конзеквентно, и напуштање целог програма и целе идеологије југословенске. Све се убрзо расуло, разбило и растурило. Уместо државе и нације стваране су и организоване партије, тако да смо још и пре утврђених државних граница имали изграђене партијске организације, и уместо одређеног државног програма добили смо неколико сваковрсних, нејасних и неодређених, партијских програма. Партије су постале пре државе и уздигле се изнад државе, а држава је постала потчињена партији. Тако је настао онај нечувени хаос партијских прегањања и превртања, где су се читаве партије превртале и ренегирале, до салтоморталних скокова, који су најзад довели и до убиства у Скупштини, које је својим ужасом дошло да учини крај једном немогућем стању.

И опет, и сада, у овим тешким моментима, пуним одговорности, ако нећемо да затварамо очи пред стварношћу, видећемо, на жалост, да авет и утвара партизанства поново оживљују, и поново прете да затрују цео наш државни живот и све наше националне задатке. Не треба се варати. Упркос новим програмима и новим паролама, старе партије и даље постоје, и само под новим облицима спроводе своје старе, престареле и преживеле програме, са истом оном виртуозношћу правећи салтоморталне скокове од централизма ка федерализму, и од покрајинског сепаратизма ка, тобожњем, југословенском унитаризму, и обрнуто. Једно је опште и заједничко: мењају се имена и програми али се не мењају ни менталитет ни навике, остаје се, само и упорно, при изветрелим политичким паролама, а још упорније против сваке социјалне идеологије и праксе која у целом свету врши, и већ је извршила, кроз теже и лакше кризе, грандиозне промене и преображаје, и у структури држава, и у структури самог друштва.

                Хоћу, и овом приликом, да се сетим значајних речи у једној изјави пок. Радића. У разговорима које сам водио с њим и који су, постепено, довели до његовог доласка у Београд, поставио сам му, једном приликом, искрено и лојално питање: ако дође до избора између Вашег политичког (тада још републиканског) програма и Ваше сељачке идеологије, шта бисте пре жртвовали: републику или сељачки програм?. Одговорио ми је Радић без устезања, спонтано и убедљиво: "Републику да, али сељачки програм не!". Он је тако и поступио, и својим доласком у Београд то и потврдио: он је државоправни и политички програм сматрао питањем тактике, док је сељачки, економски и културни програм сматрао битним и основним.

                Изгледа, на жалост, да и у његовом наследству у вођству сељачког покрета, и у другим таборима, преовлађују поново државо-правне и политичке пароле над социјалним, културним и економским, док стари, окорели партизани од хрватског питања праве политичко средство за приграбљивање власти, уместо да му дају онај историјски и социјални преображајни значај који му је давао Радић, свестан да га само тако прави општим југословенским проблемом, проблемом целе југословенске нације. Понављамо да се, на жалост, и после свих горких искустава, опет уски политички програми и пароле стављају испред широких социјалних задатака. И још горе, партијски и посебни интерес ставља се изнад заједничког, државног. Старање о најближем себи, и нехат према колективним општим интересима, водио је и води наш живот из једне авантуре у другу, и прети да поново затрује и деморалише све односе и све дужности.

                Хоћемо ли се бар у дванаестом часу освестити, и доћи до сазнања да смо тако градећи и тако чувајући Југославију лоше је градили и чували, и да је морамо у будуће боље градити и чувати?  Ако смо свесни те дужности, брзо ћемо јој и одговорити. А одговор је кратак и јасан, као што су сви задаци у великим моментима историје народа били кратки, јасни и одређени: учинити крај партизанству и партијском надметању, поставити испред и изнад свега кратак и јасан државни програм, одређено националан, испуњен социјалним и културним задацима и стремљењима, која, ако се благовремено, разумним задовољењем не умере, воде неминовно хаосу свих прохтева и страсти, сукобима не само класа него и група и појединаца, које смо већ имали и који се поново јављају и навешћују.

                Да тај и такав програм више не могу изводити старе партије, затровани партизани свих боја, да га могу изводити само убеђени и осведочени националисти, социјално и културно изграђени, и пре свега чисти и некомпромитовани људи, морало би бити јасно такође пре свега другог. Понављамо и ми реч: концентрација. Али не концентрација старих партија и партијских људи, него концентрација нових, живих, творачких југословенских културних и социјалних снага, изражених у оном што представља организовани део народа: задруге свих врста, на првом месту земљорадничке и сељачке, затим радничке организације, индустријске, трговачке, па занатлијске установе, професионалне корпорације, професорске, лекарске, адвокатске, учитељске, социјалних радника, аутора. Једном речи - корпорације свих сталежа, и у знаку оних покрета који невероватним еланом преображују цео свет, и наместо старе либералистичке Европе, декадентне и неспособне за веће конструктивне подухвате, стварају једну истинску, бољу, нову Европу.

То је оно што нам, у овом моменту, изгледа најважнијим и најпречим, да се не само каже него и да се сазна и свесно изведе. Зато мислимо да се и нови изборни закон не сме правити само на правним и политичким основама, и само са правним консултацијама, него, и првенствено, на социјалним, економским и културним основама и консултацијама. Не старим путевима јалових политичких и партијских прегоњења, него новим путевима конструктивног националног и социјалног рада.

        

    = извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ

(1899-1943)  - Приредио Предраг Пузић (Нови Сад, 2006, 568 стр.)

"Бесни олуј и стари храст"

Фрагменти политичке биографије

Светислава Стефановића

"Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику". Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао ове речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму,[1] верујемо да би његов животни век имао сасвим другачији ток. Искусни Костић, некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребају над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није уважио Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, наступајући двадесети век новим је генерацијама указивао на нове правце.У неку руку можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој политичкој активности.

Светислав Стефановић рођен је 01. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код онда чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил, дефинитивно се опредељује за медицину коју похађа у Прагу и у Бечу, где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује и  Лаза Костић и први му честита. -   (одломак из књиге штампане као ауторско издање Г-дина Пузића, уз новчану помоћ сина пок. С. Стефановића, у Новом Саду, 2006. године, - коју наша српска јавност ко зна из којих разлога све игнорише.)

Канцер сам излечио гуменом полулоптом

Богдан Тодоров: Канцер сам излечио гуменом полулоптом / Б. Царановић | 27. март 2016. 11:01 | Коментара: 7. - Професор Богдан Тодоров, нуклеарни физичар, за "Новости", о борби са опаком болешћу.Природно зрачење ове "играчке", њена фокусирана енергија сасушила је тумор

фото Н. Скендерија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Из буџета ЕУ за боље лечење
• 
  Пршљен поправљају иглом и цементом

• Шок-таласи лече импотенцију
• Игла уместо скалпела и при лечењу тумора
• Катаракта "захватила" Европу и Србију

ИЗУМ, којим се лечи пет врста најопаснијих тумора, на ком је радио последње две и по деценије, професор Хаџи Богдан Тодоров (70) испробао је и на себи. Пре две године дијагностикован му је тумор простате и метастаза рака на костима! Иако по занимању није лекар, већ нуклеарни физичар, одлучио је да и своју болест проба да победи необичним проналаском. И успео!

На месту тумора за кожу је фластерима причврстио гумену полулопту, калоту. Након осам месеци држања ове, заправо дечје играчке, деловањем фокусиране енергије, природног зрачења, тумор је, како каже, сасушен. Анализе тумор-маркера то су и потврдиле. Нестале су и метастазе! Како за "Новости" у својој исповести каже, без операције, зрачења и хемотерапије.

- Код мене је детектован карцином простате, а по резултатима сам имао негде око три месеца живота - каже Тодоров. - Тај мушки хормон ПСА који се прати и који је одговоран за канцер простате, за месец дана је пао од 260 на 2,73, а то значи да је 100 пута смањен. Теоретски, ја сам здрав!

Професор Тодоров не жели да га прозивају надрилекаром, јер иако је за последњих 25 година излечио око 150 људи, свој изум никада није наплаћивао и даље га поклања свакоме коме је потребан. Осим тога, за овај патент је, на врхунској изложби проналазача у Русији, добио златну медаљу од жирија руских онколога. Уз опис проналаска, приложио је и доказ о успешности његове примене.

- Зрачење је моја област, али сам се доста бавио и древним источњачким вештинама које трају хиљадама година - прича нам Тодоров. - Усмеравањем акупунктурне енергије на место на ком се налази тумор практично стварам тумор на тумору.

Он прво почиње да буја, болови су јаки, али након тога почиње да се суши и да нестаје. Понекада је процес застрашујућ, јер код појединих малигних младежа долази до пуцања и цурења, а тек затим до сушења.

Наш саговорник тврди да је до сада успешно лечио пет врста тумора - простате, рецидив тумора на мозгу, рак коже, малигне промене на брадавицама и младежима и тумор дојке. Пре свега је, како каже, почео да "лечи" воду и посебним односом магнета и зрачења, патентирао уређај, врсту филтера који смекшава воду. За овај изум добио је златну медаљу, а он и његова деца проглашени су витезовима Краљевине Белгије.

- То је такозвана жива вода, а идеално је користити је уз лечење калотом - каже Тодоров. - После "лечења" воде почео сам да се бавим лечењем тумора. Моја прва "пацијенткиња" пре више од две деценије имала је малигни младеж. Жива је и здрава, а рак јој се никада није вратио.

Пре руског признања његов изум признат је као евроазијски патент и одобрен патент за употребу. Енергија, зрачење које се успоставља постављањем калоте, може да буде појачано и до 1.000 пута.

- Знао сам да би већина лекара била страшно љута да им неко од мојих пацијената каже шта раде и која их је будала натерала на то - прича Тодоров.

- Ипак, и сами лекари траже за себе и своје помоћ када им загусти.

Памти случај жене са раком дојке која је желела да проба овај метод.

- Првих неколико недеља, потврђено је, тумор се премештао, лутао по дојци - каже наш саговорник.

- Дословце је бежао од поља усмерене енергије, али смо калоту упорно премештали јурећи тумор. Тек када је укроћен, почео је да нестаје. Када је у питању она врста тумора, где се појављују пликови на дојци, залепи се мој изум, сачекамо 10 до 15 минута, почну болови и печење.

А онда, за неколико месеци, то се провали, исцури - оно што би иначе ушло у организам исцури напоље, а ако има више, а обично има, преселимо на друго место на дојци. То је само један пример, и већ је дало у пракси добре резултате.

"РЕШЕЊЕ" ЗА БОЛЕСТ

Тодоров је патентирао склоп калотасто-купастих конструкција за исушивање тумора усмеравањем природног зрачења.

n Плашт (P,P) пресечене купе (K,K) постављен под правим углом на осу (00,00) провучену кроз одабрану централну тачку (C) тумора (T)

n У овом случају ширине (L1,L1) су међусобно једнаке, а калота (KA,KA) са отвором (OTV,OTV) наставља на пресечену купу (K,K) и са полупречником (R,R) калоте (КА,КА), долази до централне тачке (C) тумора (T).

НЕВЕРОВАТНО, АЛИ ИСТИНИТО

- ЗНАМ да вам све ово звучи невероватно, али је истинито - кроз смех нам говори Тодоров, иначе веома весео, дружељубив и духовит човек.

Осим што је патентирао и регистровао неколико изума, на Универзитету у Новом Саду годинама је био редован професор, касније је радио и у фирми МИНЕЛ, а две деценије пре пензије провео је у Заводу за интелектуалну својину. Био је начелник Одељења за општу и техничку електротехнику.

ЛЕКАР У ДУШИ

КАКО су сви у његовој породици деценијама уназад били лекари, ветеринари, фармацеути, то се очекивало и од Хаџи Богдана. Не крије да је избором нуклеарне физике разочарао родитеље, али на крају је и сам упливао у медицинарске воде. Сумња, међутим, да ће га ико заменити. Ћерка Смиљка и син Милош, професори у новосадским школама, с којима је патентирао прве изуме, ипак не показују жељу да наставе да се тиме баве.

Богдан Тодоров: Канцер сам излечио гуменом полулоптом