СРОДНЕ ВЕСТИ

          МИРИС меда, воска и тамјана, са нешто мало етеричних уља шири се воскарском радњом у Косовској улици код броја 34. Иако тек недавно пресељена из Макензијеве улице, где је опстала више од шест деценија, стари креденци, опрема и начин рада остали су аутентични. 
          Данас се Анђелка Вујић прилагођава новим муштеријама, негујући занат који је наследила од свог свекра Драгомира, надалеко чувеног београдског воскара. Пошто су због реституције стари локал морали да предају власницима, породица Вујић преселила је занат у Косовску улицу, па је Анђелка, власница радње, свој асортиман допунила у складу са захтевима нових купаца.
          Ових дана продавницу красе свеће у више боја, мирисне, са каменчићима, цвећем...
          - Како смо променили локацију, потпуно се променио и профил купаца, па сада испољавам своју креативност осликавајући свеће - прича Анђелка Вујић. - Ипак наше старе муштерије не заборављамо, па овде могу да купе оно што су годинама куповали. Евро скаче и пада, а нама једна цена није мењана већ четири године. Исто је и са лампионима за покој душе, славским свећама различитих величина и гравуре.
          Иза продајног дела радње Анђелка топи восак, парафин, стеарин, мешајући их са другим воскарским материјалима, уљима. Разлива смесу у плехове, чека да се охлади, потом исцртава и прави бројке за рођенданске торте. У нијансама и са украсима по жељи и наруџбини муштерија.
          - Наше воштане славске свеће су таквог квалитета да горе, а "сузу не пусте", а то је због методе поливања - каже Анђелка. - Фитиљ је закачен, па се полива слојевима воска и тако се добијају свеће које после могу да се боје или остају аутентичне.
          ЖИВЕ ОД СЛАВЕ
          ДО СЛАВЕ          Од продаје свећа воскари живе сезонски, за време слава. Зато их, прича Анђелка, данас у Београду има само двоје, зато се нове радње не отварају. Живе од традиције прилагођавају се новим временима, али захваљујући људима којима је квалитет још битан.
          Са сузама у очима сећа се Анђелка своје радње у Макензијевој улици, називајући је симболом Врачара, местом које је шездесет година опстајало захваљујући квалитету и традицији.
          - Дошла ми је жена са ћерком сећајући се дана када је њу њена мајка доводила у нашу стару радњу и замолила ме да се фотографишу. Помешала су ми се осећања, али ми је срце било пуно. Од воскарског заната данас је тешко живети - сведочи Анђелка. - Људи уђу, изађу, ретко ко нешто пазари.
          С оригиналним пчелињим воском је, према речима мајстора заната, тешко радити, а на тржишту су се појавили и мириси воска, да би се људи преварили и мислили да купују праву воштану свећу.

          СНАБДЕВАЛИ ЦЕЛУ ЈУГУ
          Анђелкин свекар Добривоје снабдевао је фитиљима за кандило читаву бившу Југославију. Производ по ком је био надалеко познат усавршавао је 15 година, а Анђелка је научила да га прави тако што је надгледала радове, а све што он прича снимала диктафоном.
          - Сада не знам када сам последњи пут продала фитиљ, иако он има два пловка и кошта свега 60 динара.