Старим или новим путевима? /Светислав Стефановић

Старим или новим путевима?

Отаџбина, 28. 07. 1935.

Ако у дубине наших свести заронимо и запитамо се: како смо досад градили Југославију, какве јој чуваре дали, и како ћемо убудуће да је градимо и са каквим чуварима, и ако са пуном свесношћу и одговорношћу погледамо иза себе и око себе, видећемо да смо врло лоше изграђивали Југославију, и мало јој дали достојних градитеља и чувара, а много апостата, отпадника и ренегата. Чак и међу оним људима и генерацијама које су је стварале.

                Прво ренегатство и отпадништво било је оно кукавичко и бедно напуштање самог имена Југославије, одмах при образовању уједињене отаџбине. Било је то време када сам у Београду био скоро усамљен али, свакако, један у малом броју оних који су се до краја борили за име Југославије, јер сам веровао да то име није само назив земље и државе, него је симбол нације, залога јединства, и не само аманет најбољих духова прошлости него и императивни захтев садашњости и будућности.

                Са напуштањем имена дошло је, конзеквентно, и напуштање целог програма и целе идеологије југословенске. Све се убрзо расуло, разбило и растурило. Уместо државе и нације стваране су и организоване партије, тако да смо још и пре утврђених државних граница имали изграђене партијске организације, и уместо одређеног државног програма добили смо неколико сваковрсних, нејасних и неодређених, партијских програма. Партије су постале пре државе и уздигле се изнад државе, а држава је постала потчињена партији. Тако је настао онај нечувени хаос партијских прегањања и превртања, где су се читаве партије превртале и ренегирале, до салтоморталних скокова, који су најзад довели и до убиства у Скупштини, које је својим ужасом дошло да учини крај једном немогућем стању.

И опет, и сада, у овим тешким моментима, пуним одговорности, ако нећемо да затварамо очи пред стварношћу, видећемо, на жалост, да авет и утвара партизанства поново оживљују, и поново прете да затрују цео наш државни живот и све наше националне задатке. Не треба се варати. Упркос новим програмима и новим паролама, старе партије и даље постоје, и само под новим облицима спроводе своје старе, престареле и преживеле програме, са истом оном виртуозношћу правећи салтоморталне скокове од централизма ка федерализму, и од покрајинског сепаратизма ка, тобожњем, југословенском унитаризму, и обрнуто. Једно је опште и заједничко: мењају се имена и програми али се не мењају ни менталитет ни навике, остаје се, само и упорно, при изветрелим политичким паролама, а још упорније против сваке социјалне идеологије и праксе која у целом свету врши, и већ је извршила, кроз теже и лакше кризе, грандиозне промене и преображаје, и у структури држава, и у структури самог друштва.

                Хоћу, и овом приликом, да се сетим значајних речи у једној изјави пок. Радића. У разговорима које сам водио с њим и који су, постепено, довели до његовог доласка у Београд, поставио сам му, једном приликом, искрено и лојално питање: ако дође до избора између Вашег политичког (тада још републиканског) програма и Ваше сељачке идеологије, шта бисте пре жртвовали: републику или сељачки програм?. Одговорио ми је Радић без устезања, спонтано и убедљиво: "Републику да, али сељачки програм не!". Он је тако и поступио, и својим доласком у Београд то и потврдио: он је државоправни и политички програм сматрао питањем тактике, док је сељачки, економски и културни програм сматрао битним и основним.

                Изгледа, на жалост, да и у његовом наследству у вођству сељачког покрета, и у другим таборима, преовлађују поново државо-правне и политичке пароле над социјалним, културним и економским, док стари, окорели партизани од хрватског питања праве политичко средство за приграбљивање власти, уместо да му дају онај историјски и социјални преображајни значај који му је давао Радић, свестан да га само тако прави општим југословенским проблемом, проблемом целе југословенске нације. Понављамо да се, на жалост, и после свих горких искустава, опет уски политички програми и пароле стављају испред широких социјалних задатака. И још горе, партијски и посебни интерес ставља се изнад заједничког, државног. Старање о најближем себи, и нехат према колективним општим интересима, водио је и води наш живот из једне авантуре у другу, и прети да поново затрује и деморалише све односе и све дужности.

                Хоћемо ли се бар у дванаестом часу освестити, и доћи до сазнања да смо тако градећи и тако чувајући Југославију лоше је градили и чували, и да је морамо у будуће боље градити и чувати?  Ако смо свесни те дужности, брзо ћемо јој и одговорити. А одговор је кратак и јасан, као што су сви задаци у великим моментима историје народа били кратки, јасни и одређени: учинити крај партизанству и партијском надметању, поставити испред и изнад свега кратак и јасан државни програм, одређено националан, испуњен социјалним и културним задацима и стремљењима, која, ако се благовремено, разумним задовољењем не умере, воде неминовно хаосу свих прохтева и страсти, сукобима не само класа него и група и појединаца, које смо већ имали и који се поново јављају и навешћују.

                Да тај и такав програм више не могу изводити старе партије, затровани партизани свих боја, да га могу изводити само убеђени и осведочени националисти, социјално и културно изграђени, и пре свега чисти и некомпромитовани људи, морало би бити јасно такође пре свега другог. Понављамо и ми реч: концентрација. Али не концентрација старих партија и партијских људи, него концентрација нових, живих, творачких југословенских културних и социјалних снага, изражених у оном што представља организовани део народа: задруге свих врста, на првом месту земљорадничке и сељачке, затим радничке организације, индустријске, трговачке, па занатлијске установе, професионалне корпорације, професорске, лекарске, адвокатске, учитељске, социјалних радника, аутора. Једном речи - корпорације свих сталежа, и у знаку оних покрета који невероватним еланом преображују цео свет, и наместо старе либералистичке Европе, декадентне и неспособне за веће конструктивне подухвате, стварају једну истинску, бољу, нову Европу.

То је оно што нам, у овом моменту, изгледа најважнијим и најпречим, да се не само каже него и да се сазна и свесно изведе. Зато мислимо да се и нови изборни закон не сме правити само на правним и политичким основама, и само са правним консултацијама, него, и првенствено, на социјалним, економским и културним основама и консултацијама. Не старим путевима јалових политичких и партијских прегоњења, него новим путевима конструктивног националног и социјалног рада.

        

    = извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ

(1899-1943)  - Приредио Предраг Пузић (Нови Сад, 2006, 568 стр.)

"Бесни олуј и стари храст"

Фрагменти политичке биографије

Светислава Стефановића

"Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику". Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао ове речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму,[1] верујемо да би његов животни век имао сасвим другачији ток. Искусни Костић, некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребају над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није уважио Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, наступајући двадесети век новим је генерацијама указивао на нове правце.У неку руку можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој политичкој активности.

Светислав Стефановић рођен је 01. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код онда чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил, дефинитивно се опредељује за медицину коју похађа у Прагу и у Бечу, где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује и  Лаза Костић и први му честита. -   (одломак из књиге штампане као ауторско издање Г-дина Пузића, уз новчану помоћ сина пок. С. Стефановића, у Новом Саду, 2006. године, - коју наша српска јавност ко зна из којих разлога све игнорише.)