СРОДНЕ ВЕСТИ

          КАО што ради пуног познавања наше старе уметности, у црквама које су празне, треба, у нашој визији, да неко служи, тако, ради познавања наше старе књижевности, у дворцима који су потпуно порушени, треба у нашим мислима да неко живи, забележио је Милан Кашанин (1985-1981).
          У намери да из, у његово време слабо истражених руина градаца и градина, “оживи” српске средњовековна утврђења, дворце и палате, Кашанин је пола века прикупљао материјал за једно свеобухватно дело. Наш чувени историчар уметности и књижевности, ликовни критичар, књижевник, ерудита, управник Народног музеја и Галерије фресака, ово дело, ипак, није успео да заврши, а било је замишљено као део вишетомног пројекта који би представио целокупну српску средњовековну културу (за живота је објавио само монументалну студију “Српска књижевност у средњем веку”). Рукописне цедуље о градовима и фотографску документацију, уз осталу обимну научну грађу, баштинио је Народном музеју.
          Из тих 14 архивских кутија, у којима се чувају руком писане афише, вишедеценијским радом, повезујући на њима забележене Кашанинове мисли, идеје, реченице, исписе из литературе, Бранка Иванић, кустос Народног музеја, приредила је у управо објављеној књизи “Градови и дворци у средњовековној Србији” (Народни музеј).
          - Распоређивања Кашанинових бележака први се подухватио покојни Драгослав Васиљевић, дугогодишњи кустос Галерије фресака, који је нумерисао цедуље, а оне су потом подељене по тематским целинама: појам градова, топографија, етимологија имена, власници градова, живот и свакодневица у њима... - објашњава Бранка Иванић, која се реконструкције Кашаниновог рукописа прихватила 1997. године. - Свест о значају овога штива долазила је поступно, јер сам улазећи дубље у оно што је Кашанин прикупио, све више схватала, колико је широко сагледавао тему којом се бавио. Ишао је испред свог времена, иако су, када је он то почео да изучава, суседни народи већ имали прегледе својих средњовековних градова, што у Србији није постојало.
          Жабљак
          Поред деликатног задатка да уђе у сам ток и начин Кашаниновог размишљања, наша саговорница истиче да јој је најтежа била котрола критичког апарата, односно проверавање извора које је користио. Морала је да консултује више од 500 библиографских референци, а чак 40 одсто те литературе су стари часописи до којих је било јако тешко доћи. Посебна препрека била је и то што јој је била недоступна библиотека Народног музеја, једна од најбољих у земљи, јер је због реконстуркције “запакована” још 2006. године.
          - Намера Кашанина је била да овом монографијом пружи другачију слику од до тада увреженог мишљења, услед неистражених материјалних остатака, како је Србија у средњем веку била рурална средина чији су владари живели у дрвеним палатама - наставља Иванићева. - Запис барског архимандрита Гијома Адама из 1332. у коме пише “ова земља има мало или скоро никаквих тврдих или утврђених места, него су у њој сами салаши и села, без ровова или сасвим без зидова”, сматрао је политичким памфлетом. Био је убеђен и настојао је да докаже како је у Србији постојао развијен урбани живот, да је она била премрежена путевима и имала градове са тржницама у подграђу, од којих је сваки имао посебну улогу и значење.
          ПАВИЉОНИ И ВРТОВИПРЕСТОНИЦА је у средњовековној Србији била онај двор у коме се у том часу налазио владар, који је имао више палата. Како објашњава наша саговорница, то су по свој прилици били дворски комплекси, са павиљонима између којих су се простирали лепо уређени вртови.
          Да би испричао причу о средњовековним градовима, тамо где није успевао да пронађе одговарајуће трагове у науци, Кашанин се, каже приређивач књиге, служио здравим разумом. О урбано развијеној Србији, какву је замишљао, додаје саговорница, може да се говори од времена Уроша Првог, у чије доба почиње да се развија рударство.
          - Први српски средњовековни град био је Рас, мада су на овом простору постојале и старије византијске урбане насеобине, које су порушене, а потом обновљене - наставља Иванићева. - Уз Београд, Ниш, Браничево, утврђених градова било је широм Србије, али највише на Косову и Метохији.
          Милешевац
          Градови су имали и различите власнике. Уз оне који су припадали владарима, постојали су и властелински, али и градови које су оснивали црквени великодостојници.
          “Сасвим погрешно мишљење је да су први наши градови били од брвана; они су то вероватно били у Панонској низији. На Балкану они су одмах рађени од камена, управо настављани су да се граде од камена, јер су пре нас тако зидали своја утврђења Римљани и Византијци, од којих су се тој вештини научили и Илири,” пише Милан Кашанин. “Словени су доста рано почели подизати своја утврђења. Скоро у седишту сваке жупе налазио се град као уточиште у случају напада (и као центар управе једном жупанијом)”.
          За свако од тих утврђења, од Балеша, Бањске и Бара, преко Звечана, Вучитрна и Голупца, па до Крушевца, Новог Брда, Призрена, Рудника и Ресаве... Кашанин је направио неку врсту личне карте. Описао је ко је подигао град, како се развијао, ко је у њему живео...Наша саговорница подсећа и на текст о Магличу, који је Кашанин својевремено објавио у “Уметничком прегледу”, као пример и данашњим истраживачима, како се изучавају средњовековна утврђења.
          “ПУТНИКОВ” АЛБУМ
          УЗ фотографску збирку остатака средњовековних зидина, коју је Милан Кашанин прикупио на својим путовањима у књизи су и слике које је добијао од “Путника”. Између два рата, “Путник” је наиме био фото-путничка агенција и како прича наша саговорница, постојали су читави укоричени албуми са сликама како културно-историјских, тако и природних знаменитости Краљевине Југославије. Не зна се каква је судбина тих албума после продаје “Путника”, а да је реч о импресивној збирци говори податак да су фотографије биле нумерисане петоцифреним бројевима.