ИСТОРИЈА тајних служби Србије казује да постоје шпијуни за које се може рећи да су били агенти или обавештајци светског калибра. Историчар обавештајног рада Милан В. Петковић писао је да се не зна када је шпијунажа тачно зачета код Срба, али је, према разним изворима, била присутна чак и у доба Немањића, потом Карађорђевића, Обреновића, до Броза, Милошевића...
Када је историја писана, догађаји и владари су истурени напред, а шпијуни су стављени или у легенду или у заборав. Многима од њихје преостало само да их се неко сети да су занат шпијунирања подигли на ниво уметности обмане. Гроф Сава Владиславић Рагузински био је само један од таквих "шпијуна мајке Србије".
Када је у пролеће 2012. године Владимир Путин позвао представнике Руске академије наука да се са њима консултује о новом међудржавном уговору између Русије и Кине, један академик му је рекао да је тај споразум историјски верификован и добар.
- Нови уговор је иновирана верзија договора о разграничењу који је с Кинезима склопио пре три века Сава Владиславић, утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник цара Петра Великог - речено је Владимиру Путину.
Руски председник, некад обавештајац КГБ-а, тада је затражио од академика биографију Саве Владиславића и његов извештај о Кини, први после оног који је написао Марко Поло.
У извештају Руске академије наука о Сави Владиславићу је писало:
"Када су се царска Русија и Кина нашле у сукобу због границе, Петар Велики је, на савет познатог филозофа Лајбница, послао човека од највећег поверења, Саву Владиславића, да у Пекингу са кинеским царем договори линију разграничења.
Нјегово познавање менталитета и карактера људи, проницљивост и дипломатска способност, али и извесна гордост, самоувереност, као и изузетно држање и образовање, оставили су на Кинезе изузетан утисак."
Разграничење Русије и Кине је потписано 5. априла 1728. године на реци Бури, у време када је на власти био цар Петар Други. Та граница је два велика царства држала у потпуном миру више од 150 година. За заслуге остварене у Кини, Владиславић је од царице Катарине прве добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године, а од Петра ИИ орден Александра Невског, 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. Цар му је дао право да у Сибиру подигне град Троицкосковски и тврђаву Новотројицски у чијем центру је саградио Цркву Светог Саве.
УМНИ ХЕРЦЕГОВАЦСАВА Владиславић је пореклом из околине Фоче. Нагађало се да је рођен у Попову, па у Јасеники, у Гацку и Житомислићу. Рођен је 1664. године, а по неким документима 1670. Са непуних двадесет година у Дубровнику је поред трговачког умећа стекао и изврсно шире образовање. У језуитским школама, стекао је високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је за Дубровчане свршавао важне послове.
Узео је и ново презиме Рагузински (Дубровчанин), да би успоставио везе са руским посланством, које га доводи до цара Петра Првог. Разлог за блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим била је његова улога у вођењу политике између Русије и Турске. Рагузински се 1699. повезује са Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, руским послаником на Високој Порти, који је упућен из Петрограда са задатком да са султаном закључи јасан мир уместо несигурног примирја. Рагузински помаже Украјинцеву тако што му је набавио списе свих међународних уговора, које је Турска закључила са Француском, Млецима и Енглеском.
Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и мрачних страна турских политичких личности, Рагузински је учествовао у стварању прве руске обавештајне службе. Сматра се да је први велики обавештајни посао Саве Владиславића био државни удар у Турској 1702. године, кад је султан Мустафа Други збачен са престола, а наследио га је Ахмет Трећи.
Када је Порта открила улогу Рагузинског, турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Руски изласланик Петар Андрејевич Толстој молио је зато цара Петра Великог за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Петроград. Рагузински креће у Азов са путним налогом: "Проучавање пута Црним морем". У Азову је Рагузински водио активну обавештајну делатност против Турске, и помогао грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у врху царске Русије. Сам гроф је о Рагузину писао сестрићу, цару Русије:
- Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем. Он је зналац и сав је предат задатој речи!
Владиславић је у царском двору формирао тзв. Црни кабинет, ког су чинили руске поверљиве личности и највећи шпијуни. Цар га враћа у Цариград да помогне грофу Толстоју да побољша позицију руског посланства у Турској. О томе гроф Толстој у својим извештајима цару пише:Умног Саву Владиславића цар Петар Велики је срео у јулу 1703. године на Балтику, у војном логору Шлисебург и одао му признање за деловање у Цариграду.
"Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам такве пријатеље који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити".
На повратку из Цариграда Рагузински цару доноси "Тајни опис Црног мора по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама", који је до тада Русима био непознат. Нјегов рад је фасцинирао руског цара, који га је позвао да му се придружи на двору 1709. године. Руски Центар националне славе издао је књигу о подвизима грофа Саве.
(Наставља се)