Властимир Станисављевић Шаркаменац: У ЗАГРЉАЈУ КОРОНЕ....

 

У ЗАГРЉАЈУ КОРОНЕ или НАСЛИКАТИ

 „САМОЋУ (laна SOLITUDE) ) ЗА ТРИ БРАТА “

Ова прича је саткана од различитих

рестлова које су опет различити ветрови

довејали у живот главнога лика, па ма он

био и прозни субјекат. И самртни ратови

нису могли унети у нечији живот већи

хаос који се на крају једноставно опет

разреши смрћу, него овакви ветрови

живота у мој.

Питам се још да ли да вам ову скаску

кажем у 1. или у 3. лицу, јер да је мој

портрет израдио чувени Данијеле да

Волтера *1) , да ли би ме баш тако верно

представио као Учитеља Буонаротија

Микелеа? Те ми се чини да је најбоље да вам је

исповедим,иако нисам

књижевник. Није ни он, Учитељ, био, па је

написао тристотињак сонета којима се

сви диве. Ја ћу у при-чању користити онај

метод дочаравања истине какав ми,

сликари узимамо кад се ради портрет:

оштро око и предупређујући потез. То је

потез којим се вуче линија наизглед 

неверна реалном моделу, ал доноси

највиши степен чекане сличности, готово

једнакости са насли-каним, кад се

упореде модел и слика.Кад је мој родни град био препун

мојих великих платна која су одражавала

готово све што је везано за град: објекте,

улице, политичаре и варошке легенде, и

кад сам закључио да имам преко хиљаду

заједничких и самосталних изложби, е..,

тада сам већ осетио огромну празнину у

души и одмах одлучио да се повучем у

неки други живот. (А да хиљаду живота

имам, а не само де-вет као мачка, ја бих у

сваком од њих видео само себе како

сликам, сликам и сликам.) Зато сам морао

смис-лити шта бих у свим тим животима,

а најпре у овом, у који полазим, сликао, а

да се не доведем опет до духовно-уметничке

испразности која даје

могућност да се и даље остане тек

топовско месо за градске моћнике...

И смислио сам: ја ћу док још будем

жив ислика-вати, са намером да то и

завршим, дакле, исликаћу СА-МОЋУ: У

подделијованском селу Замна имао сам

неки кућерак, остао ми од оца који је у граду

узнапредовао каозанатлија-

предузетник. Опанчарски занат пре рата

отворио му је могућност да умножи

продају „грађене“ обуће од коже домаћих

животиња, да упосли многе шегрте и

калфе, продавце и путнике по вашарима,

па велика стечена имовина беше судски

подељена на ше-сторо браће која су се

опредељивала за наставак очеве

склоности за богаћењем. Тек, девети брат

остаде закле-ти бескућник којему нико не

могаше да отме право на боемију. 

Ја,осми бејах и јесам сликар, а мој старији,

седми – историчар уметности, професор

на Сорбони, у Паризу. Нас тројица,

најмлађи, рођени један за дру-гим, нисмо

прихватали да делимо наследство; одрек-

ли смо се свега у корист наших 6

бизнисмена – старије браће, осим што ја

прихватих тај кућерак у Замни, као атеље, 

па сад ми је добродошао као

оступница или из-бегнуће од свих

недаћа, и природних и неприродних.

Отац нас је учио да сваки старији има

да брине о оном после њега, па сам био

заокупљен клошаром, како се сам

прозвао, кад се вратио од брата, из Фран-

цуске. Он најмлађи није прихватио моје

убеђивање да пође из града, а у селу смо

могли лепо да живимо. Све је било

подешено за опстанак. Чак смо имали и

добар подрум, наравно за вино од

некалемљене, хибридне сорте винове

лозе, али лагодно излежавање на градским

тротоарима,попут париских клошара, 

„било“ је удобније од сеоске осаме.

Али кад се најмање очекивало, светом

је захара-ла Корона-вирус, Ето, тада је

моје спасоносно родно село била идеална

прилика да се избегне и преживи, дакле,

да пружи лак „преживот“, међутим, и

жаљење јер дођоше општинска кола, да

рекну ми да ми је брат освануо у најгорим

симптомима ове бољке, на ивици парка и

градскога трга, у дну великог сивог

споменика онима што, као и наш деда,

прођоше Солунски фронт, али падоше опет

од Шпанске грознице, и уврх кога је

писало Дух орлова живи! У том духу сам их

замолио, да се врате и да ми га таквога

довезу у село. Прихватили су јер је то била

за град најбоља изолација вирусоноше.

Ја волим кисела, сељачка вина. Мада

је остало још само 50-ак флаша не хтедох

да мој млађи брат буде ли-шен крунског

дневног чина, тј. радости свакога клоша-

ра: да данас испије флашу вина. Ја сам

сликао и пазио га, али му и сваког јутра

односио,пре свега,по флашу

кербометског (вина), а он ју је све више

остављао полупуну.Сликао сам ту своју 

САМОЋУ: великоплатно с облацима 

који су са планине

силазили у падину. Гледао сам их

деценијама. Ишао је „облак преко обла-

ка“, баш како је та самоћа – једна

покривала другу, па се није знало кад је

била тмастија, а кад болнија – об-лаци би

је покривали. Самоћа је стизала на

платно и без знаног нанонења боје, тако

сама по себи, и добро се видела, кад би

се дубље погледало у њу на платну.

А једном кад сам се вратио из резидбе

кербомета,флаша је стајала нетакнута, 

а испод ње –непокретно људско тело, 

залеђено у трен, који је говорио да ће се 

човек баш овај час машити стакла, но, могло се

вечно да чека на тај покрет руке – али се

видело да га неће бити. Ни каквих других

замашаја, нити, пак, речи – ничег, ничег.

Мој млађи брат је, први у нас, био под-

легао тој корони.

По обичају овог краја, имали смо

породично гробље на ћувику, у шљивику.

Корона је стигла и под планину: нико

сада није хтео да ископа гроб. Морао сам

то сâм да учиним. Бабин стари пиротски

ћилим примио је у свој вунени дом

незнатно клошарско тело, ја сам га

заметнуо, и однео на ћувик. Вратио сам

се по ковчег, било их је неколико на

тавану: најстарији брат, занатлија (по

оцу), иначе, тишлер, столар урадио их је и

складирао на тавану за приватну

употребу. Још једном су ми се брат и

корона нашли чврсто у загрљају:

 спустиосам их у ковчег и некако, уз помоћ

конопа-ца, сâм-самцит их спустио и у

раку. Усправно по ста-блу крупне шљиве

урезао сам: Умро од Короне, и име – само

надимак, кратко... И ту самоћу сахране,

односно,

малобројност

ожалошћених,

додао сам на платно, као облаке који су

баш тада, на гробу, куљали ка котлини.А што и ја

 да не сахраним свога брата,

кад је Велики Учитељ Микеле сахранио

свога и написао: „Умро од куге“? Тад

пробах да и тај просев тужних мисли

додам као потез на уље, и ваљда се

коначно ипак све видело...



ПОСТ СКРИПТУМ (старијег брата

историчара уметности):

Све ово бѝ прича мог млађег брата.

Сад ја: Готово 36 год. по смрти најмлађег,

позваше ме у Замну, реко-ше, умро ми је

и брат-први следбеник за кога сам био,

по обећању оцу, директно задужен. Хтео

је да почива, и он на ћувику, усред

шљивâ. Нисам хтео да кварим ту његову

последњу жељу.

Платно сам, дабоме, иако велико,

однео у Париз. Због критике додао сам

му, потписао, француско име – laна

SOLITUDE) . Излагано је у више галерија и

салона и привукло је велику пажњу. Ко

год је писао о њему, сви од реда,

инсинуирали су на, по потезима, јасну

слич-ност са ренесансним мајсторима,

посебно са да Вол-тером. За мене је, ипак,

најмистериозније било то што је мој брат

после загрљаја са Короном поживео исто

толико колико и његов Учитељ после

загрљаја са ку-гом, у сахрани, пак, свога

брата – 36 година. Да ли се у имитирању

славног узора, другога уопште, може не-

објашњиво али истинито поживети исто

колико и он – тај узор?

Зато што је било у жижи, ово платно

је доживе-ло да буде и слојевито

скенирано, па се открило да је све оно

што вам је брат исповедио, напред, то

био и записао између два слоја тих

облака. То му је једино„књижевно“ 

дело које је остало за њим: у

свему је, да-кле, опонашао Учитеља Микелеа.

Тај текст би се са скена могао

преписати и тада бисмо имали и целу

братовљеву исповест, али ја то ни-сам

хтео да урадим јер је на самом крају, код

последњег унесеног дела те драге ми 

исповести-текста,стајала искрена   

напомена мога брата: Волео бих да ову

моју исповест самоће нико одавде не

извлачи, па ни скенирањем, те да то моје

једино књижевно дело остане ту, у са-

моћи, и једном, кад мене више не буде,

да се и оно пре-да земљи, а она ће даље

знати да прича народу и по-томцима –

баш као да је ови помно слушају уживо

или пак читају са усана земље, односно,

са овог платна као моје једине књижевне

творевине. Уосталом, земља зна свакако

да прича и поведа људима. Зато не

читајте ничије записе, него је добро

послушаје – земљу!

Кад сам отпоштовао све његове

жеље, остало је да тек ову морам и

понајпре, а кад ме питају одакле све ово

знам о брату за којега сам био од оца

задужен, ја кажем: Причала ми је земља,

и видим да то сви разумеју без много

додатних објашњења.

На Благовести, 7. апр. 2020, Бгд 

1*1) Познати ренесансни сликар, портретисао свог

пријатеља Микеланђела

(Микеле-а) Буонаротзија

Друго поглавље из најновије књиге

Властимира Станисављевића Шаркаменца

ПРИЧАЛА МИ ЈЕ ЗЕМЉА,

Београд, 2026.

Пишчево издање

194 стр.