 |
| Слике са путовања, центар Куршумлије. Новембар 2014. "Заветине" |
Поезија
је дефинитивно пала на само дно своје измишљене кризе. Уз помоћ божје толеранције
још увек дише и преживљава на махове. У скученом предсобљу њене кући смрти смеју
се: Борхес, Маларме, Јесењин, Бодлер, Витмен... У њиховом смеху нема ни трунке ироније
због које би морали на суд части. Њихов смех долази из дубине страсти са којом су
се обраћали читаоцима свог дволичног прохујалог времена. Борхес, председавајући
њиховог Друштва, и даље збија шале на рачун немарних читалаца. Оних, који су сујетним
романописима спочитавали Јесењина, а Мајаковског бирали за кума. Нико више не чита
поезију, рекао би Александар Лукић. У затамљеном углу те његове изјаве је и део
прорачуна, након кога је констатовао да су у прошлости читаоци више цртали купине
неголи читали поезију.
Поезија
се, нажалост, и данас налази у запећку прсканог поврћа савременог читаоца. Немоћна
и незаштићена пропада. Телесно и жанровски. На вашарима таштине уредника историја
и музеја живота све је сличнија речнику Андрићевих позајмица. Загушена окупацијом
ружних облакодера прича Поезија нестаје, све више и више, око себе. Шћућурена све
чешће напушта своје незаштићено двориште да би за бедну надницу чистила подове кухиња
и купатила у прози. У прози јој је забрањен
улаз у дневне и спаваће собе.
Читаоци
и даље заверенички роваре у напуклинама њених бедема. Не чтају је, али отимају из
ње све што могу да продају на пијацама: романа, филмских сценарија, афоризама, есеја,
прича и наравно недодирљивих пузли и лего коцака романа. Крадљивци су из њеног дворишта
однели и Доналдове љуљашке.Због украдених столица све је више кривих задебљања вена
на њеним крхким трубадурским ногама. Лопови
су опљачкали и њену кућу смрти. Међу зидовима њене собе без прозора пијани Бодлер
шамара Малармеа дивљим питањем: «Ко то тамо не чита поезију?». Да ли је Платон заиста
запржио чорбу песничку, или се са Ничеом људски ум, после њега, опасно померио устрану
– питање је за све који не читају поезију.
На
последњем тајном конгресу песничких кућа смрти Јесењин је опсовао комунистичку мајку
21-ом веку посрнулог Раја књижевности. Лекари земље Заветине, са Института за проматрање
Фројда, пацијентима Чистилишта реитују Јесењина. Људи, увек ће бити поезије и оних
који једино не знају да украду њену душу
– узвикнуо је, пред Драинцем у Прокупљу, Александар Лукић. Ко то још тамо не чита
поезију? На самрти језика!
